U petak sam bila na komemoraciji profesoru Dragoljubu Mićunoviću. Na jednom mestu okupio se veliki deo intelektualne, akademske, političke i medijske Srbije. Ljudi različitih biografija, profesija, političkih puteva i životnih iskustava. Ljudi koji, uprkos svim razlikama, dele jedno važno uverenje – da Srbija treba da bude moderna evropska država zasnovana na vladavini prava, demokratskim institucijama, podeli vlasti i odgovornosti nosilaca javnih funkcija.

Dok sam posmatrala salu punu univerzitetskih profesora, bivših i sadašnjih političara, novinara, mislilaca i aktivista, nisam mogla da se otmem jednoj tužnoj misli. Mi smo društvo koje se, nažalost, najlakše okuplja oko nečije smrti. Tek kada neko ode, postajemo spremni da govorimo o njegovim idejama, njegovoj hrabrosti, njegovom doprinosu i njegovim vrednostima. Tek tada se uspostavlja saglasnost o tome koliko je bio važan.

Odmah sam se setila našeg ubijenog premijera dr Zorana Đinđića. U trenutku kada je ubijen, njegova podrška u javnosti bila je simbolično mala. Samo nekoliko sati nakon njegove smrti, gotovo čitavo društvo bilo je spremno da ga proglasi državnikom, reformatorom i vizionarom. U godinama koje su usledile, mnogi su se pozivali na njegovo ime, njegove ideje i njegovu zaostavštinu. Nekada iz iskrenog uverenja, a nekada i kao politički kapital. U Srbiji je oduvek najveći aplauz dobijao onaj koji odlazi. Nekada onaj koji podnese ostavku, a najčešće onaj koga više nema. Kao da nam je lakše da cenimo ljude kada više ne mogu da nam budu konkurencija, kada više ne mogu da pogreše, kada više ne mogu da nas podsete na naše razlike.

A upravo tada je kasno. Društva napreduju onda kada prepoznaju, podržavaju i štite svoje najbolje ljude dok su među nama. Kada ideje dobiju podršku dok njihovi nosioci još mogu da ih pretvore u promenu. Kada se znanje, integritet i hrabrost ne nagrađuju posthumno. Slika današnje komemoracije bila je i slika jedne druge Srbije. Srbije koja veruje u demokratiju. Srbije koja veruje da institucije........

© Danas