Davi me ova sklonost ka digresijama. Počinjem jedno, završim kod nečeg sasvim desetog. Krenem da pišem o umovima, a završim kod sumnje u sopstveni. Klasičan anksiozni scenario. Tako to ide sa anksioznim mozgovima – hiperprodukcija spiralnih misli, sklonost katastrofizaciji i talentovano preuveličavanje. Ako postoji jedan crni scenario, izmisliću još tri. I bonus jedan za svaki slučaj.

Anksiozni um je maratonac bez pauze. On ne spava, ne diše, ne zna da kaže „neka ide svojim tokom“. On analizira, razrađuje, preslišava. Piše izveštaje, pravi dijagrame, vraća se na prethodnu misao, jer mu se učinilo da je pogrešno interpretirana. On pravi lavirint, ali ne da bi se u njemu izgubio – već da bi se uverio da postoji izlaz. Negde. Možda. Ako dovoljno puta pređe istu stazu.

S druge strane, depresivni um ne pravi lavirinte. On kopa. Rupu. Duboku. Ravno nadole. On nije hiperaktivan, on je teški minimalista. Sve mu je teško, sve je suvišno, sve je previše. Dok anksiozni um pita „šta ako?“, depresivni kaže: „šta ima veze“. Spor je, trom, ali precizan – zna tačno gde boli, samo neće da priča o tome.

© Danas