U poslednje vreme se sve više ukazuje na nužnost stvaranja jedinstvenog antivučićevskog fronta, što je nemoguće učiniti u gotovo potpunom odsustvu bilo kakve koordinacije između opozicionih aktera na sadašnjoj političkoj sceni.

Kao glavnu prepreku konstituisanju društvenog dogovora putem relativno kontinuiranog dijaloga i razmene mišljenja, članovi opozicionih stranaka, nekad otvoreno, češće „između redova“, navode studentski pokret.

Tako je, na primer, Biljana Đorđević, kopredsednica ZLF, nedavno istakla „da se svakim danom u kojem nema koordinacije kupuje vreme režimu“, misleći pri tome na koordinaciju između opozicionih političkih aktera. Pri tome je nedvosmisleno apostrofirala najaču političku snagu – studentski pokret kao kolektivnog subjekta koji se oglušuje o pomenute pozive, valjda u nameri da zadrži svoju ekskluzivističku poziciju. Mislim da ovakve ocene ignorišu genezu studentskog bunta, zahvaljujući kojoj je on, sasvim sigurno, unikatan u istoriji takvih buntova u Srbiji, ako ne i u svetu, i zbog koje je i pridobio ogromne simpatije među građanstvom.

Pobunjeni studenti su od samog početka rešili – i toga se dosledno držali – da nemaju vođu, bilo u vidu nekog harizmatičnog pojedinca, bilo u vidu svoga portparola ili nekog kolektivnog tela koji bi ih zvanično predstavljali u javnosti. Taj princip je bio primenjivan i u njihovom nastupanju u medijima, gde je broj pojavljivanja svakog od njih bio podjednako ograničen. Dalje, oni su unisono javno izjavljivali da nemaju nameru da učestvuju na izborima, tj. da njihova borba nije motivisana njihovom težnjom da se domognu vlasti. To su i dokazali činjenicom da na njihovoj najavljenoj studentskoj listi neće biti nijednog studenta.

© Danas