Dozvolite mi da počnem tako što ću otkriti svoje karte – zbog svih poglavlja Orkanskih visova spreman sam da spalim na lomači sve što je Džejn Ostin ikada napisala.

Ostin se zalaže za netoksičnu civilizovanu ljubav koja napreduje kroz samokontrolu, racionalnu obzirnost i uzdržanost – za grube reči i direktnu brutalnost nema mesta u njenom delu dok je tema kojom se bave Bronte toksična ljubav koja mora da se završi samouništenjem.

Pošto samo Bronte iznosi ovu toksičnost na videlo, potpuno se slažem sa tvrdnjom u javnosti o najnovijoj filmskoj verziji „Orkanskih visova“ da je to „najveća ljubavna priča svih vremena“, daleko iznad uobičajenih osumnjičenih (Tristan i Izolda, Romeo i Julija…) koji su prelepo tragični, ali definitivno ne i toksični.

Slavoj Žižek u tekstu za Danas o tome kako je pomenut u Epstinovim dosijeima, kako je Čomski odbio razgovor s njim i kako „nema države bez duboke države“

Slavoj Žižek u tekstu za Danas o tome kako je pomenut u Epstinovim dosijeima, kako je Čomski odbio razgovor s njim i kako „nema države bez duboke države“

Ova toksična dimenzija je jasno opisana u često citiranom (i od strane mene) odlomku Nila Gejmana:

„Da li ste ikada bili zaljubljeni? Užasno, zar ne? To vas čini tako ranjivim. Otvara vam grudi i otvara vam srce, a to znači da neko može da uđe u vas i da vas poremeti. Gradite svu tu odbranu, gradite ceo oklop, tako da vas ništa ne može povrediti, a onda jedna glupa osoba, ni po čemu drugačija od bilo koje druge glupe osobe, uluta u vaš glupi život… Dajete joj deo sebe. Nije to tražila. Jednog dana je uradila nešto glupo, poljubila vas je ili vam se osmehnula, na primer, a onda vaš život više nije bio vaš. Ljubav uzima taoce. Ulazi u vas. Jede vas i ostavlja vas da plačete u mraku, tako jednostavna fraza poput ‘možda bi trebalo da budemo samo prijatelji’ pretvara se u komadić stakla koji se probija do vašeg srca. Boli. Ne samo u mašti. Ne samo u umu. To je bol u duši, pravi bol koji vas prodire unutra i kida. Mrzim ljubav.”

Ovaj opis prikazuje kako Keti u „Orkanskim visovima“ karakteriše svoj odnos sa Hitklifom i pruža sažetu ontološku definiciju bezuslovne erotske ljubavi:

„Moje velike patnje na ovom svetu bile su Hitklifove patnje i svaku sam posmatrala i osećala od početka – moja velika misao u životu je on sam. Ako bi sve drugo nestalo, a on ostao, ja bih i dalje postojala; a ako bi sve drugo ostalo, a on bio uništen, univerzum bi postao moćan stranac – ja ne bih izgledala kao njegov deo. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi – vreme će je promeniti, dobro sam svesna, kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu podseća na večne stene – izvor malo vidljivog zadovoljstva, ali neophodnog. Neli, ja sam Hitklif! On je uvek, uvek u mojim mislima – ne kao zadovoljstvo, ništa više nego što sam ja uvek zadovoljstvo samoj sebi, već kao moje sopstveno biće.“

Jedan drugi odlomak zvuči gotovo lakanovski.

„On je više ja nego što sam ja. Od čega god da su naše duše napravljene, njegova i moja su iste.“

Zar „više ja nego što sam ja“ ne evocira Lakanovu formulu objekta kao onoga što je u meni više nego što sam ja sam? Zato objekat toksične ljubavi funkcioniše poput figure fatalne žene u filmu noir – žena uništava junaka, ali čak i u trenutku smrti, on izjavljuje da bi je ponovo izabrao…

Zato poslednje reči Hitklifa upućene mrtvoj Keti u najnovijoj filmskoj verziji „Orkanski visovi“ (2026, scenario i režija Emerald Fenel, sa Margo Robi kao Katarinom i Džejkobom Elordijem kao Hitklifom) potpuno odgovaraju duhu toksične ljubavi:

„Molim se jednom........

© Danas