Odavno me fascinirala ideja da bi jednog dana ljudi mogli putovati kroz vreme.

Već više od dvadeset godina, kada naiđe mart, razmišljam o tome kako bi bilo da se vratim dan ranije, dan pre onog nesrećnog podneva. Sada, zagledan s balkona u svoju ulicu, kojom po mraku prolaze hiljade ljudi sa pištaljkama, vratio sam se tamo gde me je bilo strah da provirim sve ove godine.

I eto me, 11. marta 2003, u predvečerje, stojim ispred ulaznih vrata rezidencije premijera Srbije Zorana Đinđića.

Vrata mi je otvorila Ružica, lepa i osmehnuta, pomalo zbunjena neoglašavanjem obezbeđenja ispred dvorišta.

„Izvini“, rekoh joj, „nisam se najavio, ali trebalo bi da se vidim sa Zoranom. Neću dugo.“

„Naravno“, reče Ružica, poljubi me u obraz i uvede u predsoblje. „Eno ga u salonu, pokušava da čita nešto. Boli ga noga od jutros, jedva da je ustajao.“

Zoran je sedeo na trosedu, jednu nogu, onu sa gipsom, podigao je na stočić pred njim. Nosio je naočare, dugo ga nisam video sa njima. U krilu je držao neku otvorenu knjigu, a na stočiću pored jastuka, na koji je oslonio nogu, stajala je mala čaša za rakiju i još jedna, napola otvorena knjiga.

Pogledao me kada je čuo da je neko ušao i rekao: „Gde si, dečko? Zar ti nisi na putu?“

„Danas sam se vratio“, odgovorih, „pa ako ne smetam, svratih da ti nešto kažem.“

„Ajde sedi“, pokaza mi na fotelju prekoputa. „Hoćeš li da popiješ jednu šljivu? Doneo mi Mićović iz Arilja pre neki dan. Ali moraćeš sam da uzmeš čašu iz vitrine.“

Na današnji dan, pre 22 godine, ubijen je Zoran Đinđić

Ustajući po čašu, pogledah na knjige koje je čitao. Dok sam sipao sebi i njemu rakiju, upitah ga kroz osmeh:
„Kakve međusobne veze imaju te dve knjige koje očigledno čitaš simultano?“ Prva je bila istorijska, ‘Prvi srpski ustanak’, druga iz agrokulture, ‘Uzgajanje industrijskog paradajza na velikim površinama’.

„Pa jedno uslovljava drugo“, odgovori i on kroz osmeh. „Da nije bilo ustanka, ne bi bilo ni razvijene poljoprivrede i ekonomskog razvoja društva. Jesi li znao da se onaj silni kečap, kojim se prelivaju pice i paste, ne pravi od običnog paradajza, nego od nekog posebnog, industrijskog? Taj je potpuno bezukusan, ali se preradom dobija slatki kečap.“

„Italija je jedan od najvećih proizvođača tog paradajza, izvozi širom sveta i zarađuje milione, a Srbija nema skoro nijedno polje. Ej! A imamo Panonsku niziju. Tako da Srbiju čeka još mnogo prvih ustanaka, a jedan od njih je ustanak Srbije kao velike bašte Evrope.“

„Vau, to je bio Zoran“, pomislih, osmehnuti premijer koji sa nogom u gipsu, uz čašicu domaće rakije i istorijsku knjigu u krilu, nenadanom gostu drži čas iz poljoprivrede.

„Slušaj“, rekoh, „došao sam nešto važno da ti kažem, ali ne mogu ovde.“

„Hoćeš pod česmu? Mogu da ustanem“, upita zabrinuto Zoran.

Tako smo, nagnuti nad otvorenu česmu – da nas ne bi razumeli oni koji su nas prisluškivali – gotovo čitavu opozicionu borbu protiv Miloševića proveli smo u toaletu centrale Demokratske stranke u Krunskoj.

„Mislio sam da, ako možeš i ako je dole toplo, siđemo u suteren, rekoh. Ja ću da spustim dve stolice, rakiju i čaše. Imam dosta toga da ti ispričam. Budući da Cepter dolazi oko osam, nemamo puno vremena.“

„Kako znaš da Filip dolazi večeras? Je l’ ste se čuli?“ – upita Zoran.

Đinđić – prethodnik, predvodnik, pobednik

„Nismo. To će mi reći sutradan, kad bude došao kod mene na sastanak.“

„Kako?“ – upita zbunjeno Zoran.

„Ne brini, objasniću ti sve“, odgovorih.

Prolazeći pored zabrinute Ružice s dve stolice u rukama, dok se Zoran već polako spuštao u podrum držeći se za gelender, zamolih je da nas niko ne prekida dok se ne vratimo gore.

Suteren rezidencije bila je jedna velika, zatamnjena prostorija, koja je služila kao porodična ostava, a u uglu se nalazila mala sauna u koju je Zoran voleo da ide kad god je imao vremena – a imao ga je vrlo malo.

Smestivši Zorana u stolicu, otišao sam još jednom po dva mala stočića – jedan za njegovu nogu, jedan za rakiju.

Pošto smo se kucnuli, rekoh:

„Slušaj, čućeš od mene nešto što može da me kandiduje za pacijenta u ludnici. Nas dvojica sarađujemo sedam godina, više puta sam se našao u situaciji da ti pomažem da sačuvaš glavu, ali nažalost, sutra nisam mogao da ti pomognem. Gledao sam kako nepomičan ležiš ispod mene, u predvorju ulaznih vrata Vlade.“

Zoran se namrštio.

„Šta pričaš?“ – reče.

„Sutra, ako izađeš iz kuće i odeš u Vladu, u 12.25 pucaće na tebe iz snajpera dok leđima budeš otvarao dvorišna vrata zgrade. Metak će ti proći kroz srce i u trenu ćeš pasti mrtav u hodnik. Milana Veruovića će teško raniti, ali će preživeti. Tebi nisu mogli da pomognu.“

Tišina.

Zoran me mirno gleda, zatim otpije gutljaj rakije, spusti nogu sa stola, uspravi se u stolici i upita:

„To predviđaš?“

„Nažalost, ne predviđam. Bio sam tamo. Tako će se dogoditi.“

„Dobro“, reče Zoran. „Ajde sada na tvoju zabrinutost s početka priče. Kako si mislio da ću ja reagovati kad mi ovo budeš rekao?“

„Računao sam da ćeš mi dozvoliti da ti ispričam sve što želim i, ma koliko luda bila priča koju ćeš čuti, da ćeš prihvatiti moje objašnjenje i poslušati moj savet. Trudiću se, kao i uvek kada je posao u pitanju, da budem kratak i precizan.“

„Dobro“, reče Zoran, otpi još jedan gutljaj i vrati nogu na sto. „Da čujem tu kratku i preciznu priču.“

„Dolazim iz 2025. godine. Do sada sam oklevao da te pronađem u ovoj 2003, ali se pojavilo nekoliko stotina hiljada dece ovde, u Srbiji – većina njih rođena je nakon tvoje smrti – koja svojom nevinošću, energijom i vapajem za normalnim životom bude nadu da će se ostvariti tvoja vizija modernog, uređenog i solidarnog društva. Neka nova Srbija.

Pošto verujem da postoje različite stvarnosti u istom vremenskom intervalu, voleo bih da promenim stvarnost u kojoj smo sada, verujući da dvadeset godina kasnije neka deca neće morati da pešače od grada do grada i bivaju gažena i prebijana, jer ćeš ti biti živ i učiniti sve da se to ne desi.

Zato sutra ne smeš da napustiš kuću.“

Zoran me je pažljivo slušao. Na njegovom licu nije se mogla primetiti ni trunka sumnje u ono što čuje. Ne znam da li se trudio da ne pokaže zabrinutost za mene ili ga je zaista zanimalo dokle može ići moja imaginacija, ali je delovao kao čovek koji želi da čuje priču o nekom istorijskom događaju iz prve ruke.

„Ko me je ubio?“ – upita on.

„Iz snajpera je pucao Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO. Atentat je organizovao zemunski klan, zajedno sa Legijom. Nalogodavce nismo otkrili, zapravo oni........

© Danas