„Svuda pođi, kući dođi“. Putovanja, posete stranim zemljama, šetnje nepoznatim gradovima, posebno ako su na moru, zaista volim „više nego leba da jedem“, ali držim se izreke s početka. Drago mi je kada sletim na beogradski aerodrom. Prethodno se trudim da ako mogu iz vazduha ugledam svoj blok 70, ponekad tražim pogledom i svoj soliter. Ako ih vidim, srce mi je puno, ali sreća zbog povratka kući meša se s pomalo neprijatnim osećanjem.

Što stignem u Beograd, pogledam ljude na ulicama i deluju mi tužno, nezadovoljno, čak i ljuto. Izuzimam mlade, koji su po pravilu srećni. Kod nas starijih, „osmeh je događaj“, kako je pevao Balašević. Poslednjih meseci postali smo i zemlja ljudi zabrinutih i uplašenih za budućnost. Strah da će duboka politička kriza prerasti u građanski rat, nadvio se nad Srbijom. Kao i strah da li ćemo imati gasa i goriva za zimu. Ako budemo imali „sreće“, nećemo pucati jedni na druge, već ćemo se „samo“ smrzavati i mučiti da kupimo benzin za automobile.

Srbija je ovih dana posebno nesrećna zemlja. Dijana Hrka ispred Skupštine Srbije štrajkuje glađu.........

© Danas