„Godine prolaze, mnogo toga se u životu promeni, ali uspomene na detinjstvo, komšije i ljude sa kojima smo odrastali zauvek ostaju urezane u srcu. Posebno pamtimo one koji su u pravom trenutku pokazali mudrost, ljudskost i pomogli nam da postanemo bolji ljudi. Hvala mojim komšijama na toplom dočeku, iskrenim rečima i razgovoru koji me je vratio u dane mladosti. Upravo ovakvi susreti podsećaju nas koliko su važni poštovanje, prijateljstvo i ljudi koji ne zaboravljaju jedni druge“. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ovim rečima obeležio svoju posetu rodnoj kući oca mu Anđelka u nadaleko čuvenom selu Čipuljići, pored Bugojna, u BiH. Dirljivo, nema šta. Kamo sreće da je na ovome stao. Ali, Vučić ko Vučić, morao je da tokom višednevnog boravka u komšiluku drži istorijske i identitetske govore i lekcije.

Razumem ga, tačnije njegovu objavu o vezanosti za rodnu grudu. I mene su kao malu roditelji vodili da posetim biku, hale, tetke, amidžu u Novom Pazaru i Tutinu. Nešto ređe u Turskoj i Makedoniji. Rodni Sandžak je bio na prvom mestu. Nije im padalo na pamet da me vode na more. Porodica je bila važnija, a i put jeftiniji. Kada sam odrasla i počela sama da finansiram svoje „holideje“ prednost sam, naravno, dala inostranstvu i morima. Nađe se vreme i za svojtu, ali ništa ne opušta i ne........

© Danas