U trenutku kada se rat u Ukrajini produžava u četvrtu godinu, dok istovremeno eskaliraju tenzije između Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Irana, globalna bezbednosna arhitektura prolazi kroz možda najdublje promene od kraja Drugog svetskog rata. O tome kako ovi paralelni konflikti utiču na Evropu, NATO, ali i Zapadni Balkan, razgovarali smo sa Edvardom P. Džozefom, koji predaje na Johns Hopkins SAIS Univerziteta u Vašingtonu i dugogodišnji je poznavalac regiona Zapadnog Balkana.

Rat Rusije protiv Ukrajine ušao je u februaru  četvrtu godinu, a sada imamo i dramatičan razvoj u ratu SAD i Izraela sa ruskim partnerom, Iranom. Da li se, po Vašem mišljenju, evropska bezbednosna arhitektura nepovratno promenila od 2022?

– Ovaj intervju ne može biti pravovremeniji. Evropska bezbednosna arhitektura nalazi se na najvažnijoj prekretnici od Drugog svetskog rata. „Whipsaw“ je američki izraz koji najbolje opisuje šokove po evropsku bezbednost.

Edvard P. Džozef za Berliner cajtung: Vučić iz koristi glumi da želi u EU, a Brisel to zna

Edvard P. Džozef za Berliner cajtung: Vučić iz koristi glumi da želi u EU, a Brisel to zna

Prvo, Putinova katastrofalna odluka da izvrši invaziju na Ukrajinu 2022. godine, odluka koja će ostaviti Rusiju oslabljenom za čitavu generaciju, konsolidovala je evropsku volju. Impresivno, Evropa je odbacila Rusiju kao energetskog partnera, uvela runde sankcija koje čak ni Mađarska nije blokirala. U saradnji sa SAD, evropske zemlje su prevazišle tabue i obezbedile oružje i municiju Ukrajini. Najiznenađujuće od svega, Finska i Švedska su brzo odustale od decenija ponosne neutralnosti kako bi pristupile NATO-u.

Drugo, povratak Donalda Trampa na vlast predstavlja povratni zamah „whipsaw“ efekta, donoseći nove šokove evropskoj bezbednosti. Srećom, snažan i samouveren generalni sekretar NATO-a Mark Rute bio je na mestu da učini samit NATO-a u Hagu uspešnim, pri čemu su se sve zemlje – osim Španije – obavezale da će dostići prag izdvajanja od pet odsto. Rute je zatim u Davosu posredovao kako bi se izašlo iz ogorčene i šokirane reakcije na Trampove pretnje u vezi sa Grenlandom. I sada je Rute u Vašingtonu, dok ovo pišem, pokušavajući da spreči najtežu krizu u istoriji Alijanse. Za razliku od spora oko Grenlanda, ovde evropska strana snosi najveći deo krivice. Nema opravdanja za to da velike članice NATO-a poput Španije, Francuske, Italije i Ujedinjenog Kraljevstva nameću bilo kakva ograničenja u korišćenju vojnih baza u borbi sa najvišim ulozima protiv Islamske Republike Iran. Zapravo, same izjave EU više puta priznaju pretnju koju Iran predstavlja – a ipak postupci pojedinačnih država EU i NATO-a to negiraju.

Ponovo naglašavam, govorim o tome da evropske prestonice uskraćuju SAD korišćenje baza i prava preleta – ne o ulasku u rat kao aktivan partner. Evropa će sada morati da snosi deo odgovornosti za veoma neizvesne posledice.

Američki stručnjak za spoljnu politiku: Odluka o sankcijama Vulinu mogla bi da bude prekretnica i da označi da su SAD rešile da pozovu Vučića na odgovornost

Američki stručnjak za spoljnu politiku: Odluka o sankcijama Vulinu mogla bi da bude prekretnica i da označi da su SAD rešile da pozovu Vučića na odgovornost

Koliko je realan pregovarački kraj rata u Ukrajini i kakav kompromis bi mogao biti prihvatljiv za Kijev?

– Sada moramo promeniti pitanje: Koliko je realan pregovarački kraj i rata sa Iranom i rata Rusije protiv Ukrajine?Naravno, ova dva slučaja su povezana. Iran je aktivni „saučesnik“ u brutalnom ruskom agresorskom ratu. Teheran je obezbedio oko 57.000 dronova „Šahed“ Rusiji, koje Rusija sada proizvodi i isporučuje Teheranu. Moskva je, prema izveštajima, pružila obaveštajnu podršku Teheranu tokom ovog rata sa Izraelom i Sjedinjenim Državama.

Ali šta je Rusija zapravo učinila da pomogne Iranu, tamo gde mu je pomoć bila najpotrebnija? Ništa. Vaši čitaoci koji imaju simpatije prema Rusiji trebalo bi da razmisle o tome, posebno jer Rusija poseduje ono što je Iranu bilo najpotrebnije u ovom ratu: sofisticirane sisteme protivvazdušne odbrane. Ali Moskva, bilo zbog sebičnosti ili slabosti, nije obezbedila ono što je Teheranu najviše trebalo. Nije ni Peking.

Može li primirje sa Iranom potrajati? Po mom mišljenju, može, iz jednog fundamentalnog razloga koji mnogi posmatrači previđaju. Kada je predsednik Tramp zapretio Iranu šokantnim uništenjem, Kina, zajedno sa Iranom, postala je zabrinuta. „Šta ako je Tramp zaista ozbiljan? Ne možemo biti 100 odsto biti sigurni da nije.“

Sa uspostavljenim primirjem, pritisak će sada biti na Iranu da ponovo otvori Ormuski moreuz. Ako Teheran bude odugovlačio, kao što rani signali sugerišu, SAD bi trebalo da to pretvore u kineski problem. Postoji više vojno izvodljivih načina da se to učini. Kada su kineski interesi ugroženi, Peking može da se uključi, dok SAD i Izrael ostaju spremni da obnove udare.

Bivši šef u hrvatskoj........

© Danas