Beše to u jesen 1996. godine, ali nije zgoreg prvo objasniti kontekst. Budući da sam bio u odeljenju društvenog smera Prve beogradske gimnazije – što će reći da je odnos devojaka i momaka bio 33:6 – igrao sam školske turnire u svim sportovima. Iako bez mogućnosti odabira, što znači da smo uvek imali par „rupa“ u postavi, nismo bili loši, a posebno su nam se basketaške sposobnosti izoštrile jer nas je nastavnica uglavnom ostavljala na miru sa jedne strane sale dok se na drugoj bavila unapređivanjem fizičkih sposobnosti ženske većine.

U prijatnom sećanju mi je ostala disertacija koju smo napravili pred fudbalski turnir u prvom razredu, na temu „sistem igre kada je od petorice na terenu za dvojicu lopta nepoznati objekat“. Najbolji tehničar je držao sredinu odbrane, nas dvojica malo manje potkovanih ali kondiciono spremnih smo pokrivali bokove, sa zadatkom izletanja ka protivničkoj polovini, a dvojica nesrećnika, jedan na golu, drugi par metara ispred gola, su dobili instrukciju da loptu šutiraju gde god. Jedna od tih lopti je odletela u dvorište slovenačke ambasade pa nam je, dok je vinovnik diplomatskog incidenta išao po nju, nastavnik fizičkog koji je sudio tiho rekao, „on uopšte nema koordinaciju pokreta“. Eh, i kratka klupa je za nas bila san, da bih kada se utakmica nastavila napucao protivničkog golmana „piroćankom“, pritrčao da iskoristim „otpadak“, naša odbrana je potom izdržala do kraja i prošli smo u drugo kolo.

Što se tiče odbojke, pre gimnazije je nisam igrao – u mojoj osnovnoj školi je rukomet bio glavni sport, a fudbal onaj koji se zapravo upražnjava. „Pohvatao“ sam je u pristojnoj meri, sa servisom koji mi je nekako instinktivno išao i mogao sam da ravno ili „felšom“ pogađam tamo gde sam i zamislio, a kada bih „skuvao“ ili uspeo da dignem preciznu loptu iza leđa… DŽoni Grbiću, eve me. Elem, na red je došao mešoviti turnir u odbojci, sa timovima sastavljenim od po tri devojke i tri momka. Igrale su Saška, Stoja i Daca sa kojima smo se družili po........

© Danas