Mađarski izbori pokazali da je referendumska atmosfera najbolji način da se uđe u demokratsku izbornu bitku protiv inherentno nedemokratskih režima.

Prijatno je bilo 12. aprila, oko 10 sati uveče, znati da se iza rovova punih ljudskog đubreta i ostalih fekalija iskopanih u Pionirskom parku naš Žvalolini više ne oseća nimalo bezbedno. Nisu ga okruživale stotine hiljada pretećih demonstranata. Na vrata Predsedništva nije pokucala policijska jedinica sa tužilačkim nalogom u kojem piše da mu nema druge nego da sa njima pođe u neki novi, mnogo gori život. Smatrao je da su sve potencijalne neugode neutralisane, pa ipak, taj prokleti Peter Mađar, komšijski Vladimir Cvijan čija opasnost nije na vreme prepoznata, učinio je da mu metaforički sapun isklizne iz ruku i sada mora da se sagne i podigne ga dok je okružen nepredvidljivošću zatvorske tušione. A čuvari će da biju ako izađe nepropisno opran.

Grešno je zavodljiva stvar taj „shadenfreude“ – na srpskohrvatskom zluradost – no, mađarski izbori pre svega imaju praktični efekat. Naime, oni su u kumulaciji sa nedavnim srpskim lokalnim izborima pokazali da je tzv. referendumska atmosfera najbolji način da se uđe u demokratsku izbornu bitku protiv inherentno nedemokratskih režima.

Mada, to je i bez dokaza bilo odavno jasno, da bi većina srpskih analitičara i društveno angažovanih novinara već mesecima uporno iznosila viziju neizbežnih kolona u kojima ćemo morati da nastupimo na predstojećim parlamentarnim izborima. Zašto su to radili, osim što često, po prirodi posla, imaju dugogodišnje prisne odnose sa opozicionim političarima?

Odgovor se svakako nalazi u jednom od mnogobrojnih betonskih blokova koji čine temelj sveobuhvatnog dometa studentsko-profesorskog pokreta: ograđivanju od političkih stranaka. Celokupni temelj, međutim, jeste potreba da se država oslobodi od po celo društvo pogubne vladavine organizovane kriminalne grupe. To je, dakle, baza zdanja koje pokušavamo da podignemo, i nadam se da se možemo složiti da je od sekundarne važnosti da li će njegove fasade imati gaudijevski ili brutalistički stil.

Do binarne izborne postavke predugo se pokušavalo doći tako što je političkim strankama poručivano da se sklone u stranu, što sam i sam činio uz ogradu da će biti neophodno stvoriti mehanizam njihovog opstajanja i reaktiviranja kada jednog, po mogućstvu ne tako dalekog dana, dođe vreme za istinsko, idejno biranje. Uporedo, kao crvi na pecaroševoj udici, lideri i istaknuti članovi opozicionih partija migoljili su se kada bi u televizijskim studijima bili........

© Danas