Mnogi su, sa apsolutnom zaslugom, na ovim stranicama dobijali tekstove u nastavcima povodom smrti, jer bilo je toliko toga za pogledati ponovo ili prvi put, za promisliti, zaključiti.

Za Roberta Redforda (1936 – 2025) sam, međutim, odmah znao da će biti prikladan ograničeni tekstualni prostor, i da će oksimoronska raštrkana sinteza biti najprimereniji postupak za posvetu čoveku koji je imao toliko života u sebi i pokrenuo toliko životnih putanja.

A onda sam video intervju iz 2002. godine u kojem mi je sam Redford poručio da sam bio u pravu, rekavši: „Kada bih pisao o svom životu to ne bi bilo u formi autobiografije. Bilo bi istinito, ali u umetničkoj formi nalik pripovetkama. Vinjete i iskustva koja su mi se desila i koja su me oblikovala“.

Odrastao je kao izdanak kalifornijske niže srednje klase, i pedesete godine prošlog veka – period ekonomskog „buma“, prepunih robnih kuća i samoposluga – pamti po atmosferi koja je bila „ugnjetavački konvencionalna i toliko normalna da postaje smetnja“.

Strah je promenio stranu

Bio je neka vrsta dripca talentovanog za sport koji je časove u srednjoj školi – takođe, kasnije nije mnogo toga lepog imao da kaže o kalifornijskom obrazovnom sistemu – provodio gledajući kroz prozor i „crtkajući“. Osim za sport, dakle, bio je talentovan i za likovnu umetnost, te je i upisao fakultet sa željom da mu to bude poziv i posao. Alkoholisanje i loše ocene uslovile su ispisivanje sa fakulteta i godinu dana tumaranja Amerikom, nastavljenih tumaranjem Evropom.

Kada se vratio u Ameriku, u NJujorku je ponovo upisao studije slikarstva,........

© Danas