Bar jednom godišnje zalutam u sopstvenom gradu.

Ovog puta sam ušla u autobus 2L.

Ušla i bacila se na telefon.

Kad sam podigla glavu i pogledala kroz prozor osetila sam se kao teleportovana u grad napravljen za potrebe filma.

Ogromne kulise pele su se pod oblake, a majstori što održavaju scenografiju motali su se sa kablovima pod miškom i torbama za alat.

Kao predimenzionirane kutije sastavljene od bojenog stiropora, zgrade su me okruživale, neme i prazne.

Prišla sam vozaču i saznala da je razbijen krug dvojke.

Autobus koji menja tramvaj što ocrtava onaj uvek sa podsmehom pominjani elitni deo Beograda, sada se uputio ko zna gde u pravcu sajma.

Razmišljam zašto pod šifrom 2L autobus ne vozi kako bi trebalo, dakle po........

© Danas