Naravno da se uvek na kraju sve sruči na one koji drže zemlju na svojim plećima. Stvari su tu jasne ko dan, kada neokolonijalna vlast Aleksandra Vučića počne da mlati, zastrašuje, hapsi i progoni poljoprivrednike, to je uvek znak da je nešto duboko trulo u samom poretku. Ali ne zbog toga što su poljoprivrednici nekakva sveta kasta koju država ne sme da dira, već zato što je reč o ljudima koji bukvalno proizvode osnovne uslove za opstanak društva.

Jedna od glavnih žrtava te represije jeste Zlatko Kokanović i njegova porodica. Kruže već slike i snimci kako takozvani čuvari Red i Zakona vijaju njegovu ćerku i bacaju po asfaltu, ne dozvoljavajući joj da vidi svog oca u lancima i bukagijama.

Nažalost, moramo tu da budemo što precizniji i jasni, kako ne bi došlo do mistifikacija, budući da takva represija nije slučajna, niti je deo, između ostalog, (samo) toga što su na vlasti duhovni naslednici ratnozločinačkih inspiratora i profitera. Ne, ovo je logična posledica eksploatatorskog ekonomskog modela koji se u Srbiji gradi više decenija, pošto upravo taj poluperiferni tip počiva na ideji da je osnovna komparativna prednost ove zemlje – jeftina radna snaga.

Setimo se samo promocije predsednika Srbije po stranim zemljama kako ovde radna snaga ide i ispod cene. No, u tom okviru naše kompradorske efendije postaju svojevrsni posrednici između globalnog krupnog kapitala i domaćeg stanovništva, jer obezbeđuju subvencije stranoinvestitorskim kabadahijama, poreske olakšice i fleksibilno radno zakonodavstvo, dok istovremeno........

© Danas