Bilo je to u proleće i leto 1992. kada su počele da se otvaraju žive rane po Bosni i Hercegovini. U ime odbrane srpstva, ognjišta, ćirilice, pravoslavlja i nejači, Vojska Republike Srpske, uz pomoć državnih paranormalnih formacija, zaseka je tkivo između svega što je stajalo na putu ka rešavanju „srpskog pitanja“.

Jedna od tih najkrvavijih rana nalazi se u Višegradu, gradu koji je već preživeo tokom Drugog svetskog rata možda i najveći zulum od četničkih bandi, koje su pokušale da u potpunosti iskorene muslimansko stanovništvo. Ipak, više decenija kasnije vratilo se zlo da završi posao.

Nakon što je Užički korpus napustio Višegrad u drugoj polovini maja ’92, državna banda zlotvora, ubica i manijaka pod imenom „osvetnici“ preuzela je vođstvo nad tim gradom. Na čelu tih banditosa bili su braća Milan i Sredoje Lukić, koji su posle pred Haškim tribunalom osuđeni na doživotnu kaznu (Milan) i 27 godina zatvora (Sredoje). Višegrad je postao festival zločina: formirani su logori, započelo je sistematsko silovanje Bošnjakinja, premlaćivanje nedužnih, nenaoružanih ljudi, pljačke i uništavanje imovine Bošnjaka. Baš u junu, 14. i 27, desila su se najgrozomornija dela.

Tog 14. juna „osvetnici“ su primorali veću grupu Bošnjaka da uđu u kuću kuću Adema Omeragića u Pionirskoj ulici. Unapred su sve pripremili za zločin, tepisi i podovi bili su natopljeni benzinom. Vatru je potpalio Milan Lukić. Čuo se vrisak, ljudi su goreli, bilo je žena i dece, izgorela je beba stara tri dana koja još nije dobila ime. Četiri osobe preživele su buktinju, a po presudi Haškog tribunala najmanje 53 su izgorele ili ubijene iz automata. U kući Mehe Aljića na Bikavcu 27. juna Lukić i........

© Danas