Predsednik Republike Srbije stvara kod građana predstavu da je on omnipotentni čovek jer kontroliše sve institucije, počevši od javnih službi, vojske, policije, finansija, pravosuđa, zdravstva, prosvete, univerziteta, penzijskih fondova, biračkih spiskova, pa sve do naše privatnosti, intime i ličnih aspiracija. Time od društva pravi tvrđavu na čijim bedemima stoje stražari koji se staraju da istina ne uđe međ’ njene zidine. U našem slučaju tvrđava predstavlja mesto kontrolisanih medija i stanište zarobljenih umova.

U neviđenoj medijskoj prljavštini isprani su samo mozgovi građana, to jest konzumenata medijskih sadržaja. Tipična slika zatvorenog i autokratskog društva. Šatorsko paravojno naselje zvano Ćacilend je paradigma takvog društva u kome nema institucija. Da stvar bude još gora, opozicija je slaba i nemoćna u svojoj fragmentisanosti, a mora se priznati – i bezidejnosti.

Ona je skrajnuta delom i zbog toga što je permanentno na meti žestoke, često i nepravedne, kritike vlasti. Osvešćeni studenti preuzeli su njeno mesto, ali time su postali žrtva osvete visokokorumpiranog režima.

Najrigoroznija kontrola od strane vlasti na čelu sa predsednikom države uspostavljena je nad medijima koji bi po pravilu trebalo da budu najveći promoteri istine. Netransparentnost vlasništva radio i TV emitera sa nacionalnom frekvencijom, sužavanje medijskih i individualnih sloboda novinara, rigorozna cenzura, medijski zakoni koji stvaraju privid usklađenosti sa evropskim standardima – sve nabrojano i još mnogo toga doveli su do medijske tabloidizacije društva. Mediji pod kontrolom autokratskog režima stvaraju unisonu sliku koja postoji samo u totalitarnim sistemima.

Vratimo li se naslovu Mencelovog filma, videćemo da čitava kultura Srbije danas podseća na učmalu železničku stanicu u kojoj,........

© Danas