Pojavio se onomad u široj javnosti povodom ljubljenja (celivanja) pojasa Isusove majke Marije izraz fetišizam. Tako je taj termin iz stručnog domena seksualne patologije premešten u religiozni domen što je za vernike bila uvreda. U najširem smislu moglo bi se zaista govoriti o raznoraznim fetišizmima. Postoji i fetišizam Ustava i zakona.

Ustav bi trebalo da bude najviši pravni akt jedne države u kome su određene funkcije vlasti i njena odgovornost, prava građana, utemeljeno državno i ekonomsko uređenje. Ferdinand Lasal je izveo podelu na suštinski dve vrste ustava: stvarni i fiktivni. Stvarni ustav je pokazatelj istinskog, faktičkog odnosa snaga u jednoj zemlji. U njemu piše ono što zaista postoji.

Lasal konstatuje da pravo da nešto čini ili ne čini ima onaj ko poseduje silu. Ta sila može biti: vojska, policija, sudovi, novac. Ili pak onaj ko sve navedeno nema, ali zato poseduje masu naroda i javno mišljenje za sobom. To su dve vrste sila. Pisani ustav bi trebalo da oslika odnos snaga, realitet u jednom društvu.

Ukoliko je ustav fiktivan, odnosno nije tačan odraz stvarnosti, on kad-tad mora propasti, odnosno prilagoditi se stvarnom ustavu (realnosti u datom društvu). Ili će se stvarnost izmeniti i uskladiti sa slovom ustava ili se tekst ustava mora saobraziti realnosti. Tu trećeg nema. Zapravo, ima i to je ono najgore: pretvarati se da postoji ono što ne postoji.

Tako posmatrano Ustav Republike Srbije donet novembra 2006. godine bio je od svog početka mrtvorođenče, on spada u red onih ustava koji su nestvarni, fiktivni zato što ne odražavaju realnost i to u više tačaka. Mi izdvajamo tri nesaglasnosti odnosno tri laži.

Najpre Ustav sadrži neistinitu tvrdnju (laž) već u svojoj Preambuli da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije“. Kad svi znamo, osim ako hoćemo da se i dalje lažemo, da to nije istina.

Druga velika laž je u tome da je Srbija država u kojoj je jedna od vrednosti socijalna pravda: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi“ (Ustav Republike Srbije, član 1.) Pored onakvog Zakona o radu to je iluzija. Ne poštuju se ni osmočasovni radni dan, niti prava na pauzu tokom rada, niti prava na plaćeni godišnji odmor, niti prava na neradnu nedelju ili bar neki drugi slobodan dan kao zamenu.

Treća velika laž je razdvojenost tri grane vlasti, posebno pravosudne od izvršne: „Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata,........

© Danas