„Tata, tata, ko je jači, Supermen ili gorila?“ Na to bi se pitanje tata još izvukao. Iako je prvonavedeni fiktivni lik, o njegovoj se snazi ponešto zna. Nikad se nisu tukli Supermen i gorila, ali može se zamisliti da se potuku.

„A tata, tata“, ide sledeće pitanje, po prirodi dečijeg zapitkivanja luđe i teže, „ko je jači, Kalemegdan ili oblak?“

I tu bi se moglo probati, mada bi odgovor ličio na trip sa jačih droga. Kako porediti snagu tvrđave i atmosferskih naslaga kapljica i kristala? Ne može se ni zamisliti da se oni potuku.

Valjaće nam ovaj uvod još, videćete. Elem, koleginica je na Tviteru napisala da ovo što radi srpski režim u njoj budi mržnju za koju nije znala da je sposobna. Sebe sam uhvatio u još gorem – sve češće poželim da su vernici u pravu i da postoji pakao.
Ne pišem ovo olako. Posao kolumniste i novinara, hroničara sadašnjice, ne nudi mogućnost fizičke i vremenske distance, kakvu imaju istoričari. Utoliko je važnije da se zadrži emotivna distanca da bi se, koliko-toliko, bolje sagledalo.

To je počelo da iscrpljuje, ali se trudim. Mogla je ova cela kolumna biti emotivno pražnjenje, izliv prezira zbog zlobe koja vlada. Onoga kad jedna majka, kojoj je sin pokopan pod betonom nadstrešnice, od muke ide u štrajk glađu, a zli ljudi joj sa zvučnika ilegalne šatorske favele puštaju pesmu sa stihovima „pošla majka sina da potraži“.

© Danas