Iliti kako smo od Marićevića jaruge, zabiti u kojoj je Karađorđe izabran za vođu i započeto stvaranje moderne srpske države, dospeli do mesta na kom se danas nalazimo, nazovimo ga odmilja – Marićevića kaljuga. Naša bi verzija ofucane krilatice preko trnja do zvezda (per aspera ad astra), stoga, mogla i da glasi – preko jaruge do kaljuge (per valle ad paludem). Uz napomenu da su i jaruge i kaljuge – tokom kretanja perverznom trajektorijom građenja srpske države, koju nikad ne izgradismo na zdravim temeljima – za odabrane bivale rajski vrtovi. Odabranih je odvajkada, bogu hvala, bilo koliko nećete, nećemo se poimence baviti negdašnjim odabranima, ali ovim današnjima bogme hoćemo.

Prvi čovek ministarstva straha, Ivica Dačić, stavio je javnom mnjenju do znanja da mora da postoji razlog zašto nije umro, te da država i partija treba to da iskoriste. Pride, dobar deo vremena tokom sednice Odbora za odbranu i unutrašnje poslove bavio se svojom bolešću i time kako je preživeo strašni sud. Takvo ophođenje miriše na samoljubivu nju-ejdž bulšit metafiziku (sliku svoju ljubim), poznatu po otrcanoj poštapalici ništa nije slučajno (osim što je sam život nastao slučajno), a bogami, neka me psihijatri isprave ako grešim, i na deluzije o sopstvenoj veličini. Prvi čovek ministarstva straha, čini se, počeo je da umišlja kako je baš on odabran od strane nedokučivih sila, što se, poslužimo li se istom pseudologikom, ne bi moglo reći za šesnaestoro stradalih u padu nadstrešnice. Kad je već zapao i u ezoterični dert – bolje da je ostao samo u........

© Danas