Šta dobijete kada spojite kultni jugoslovenski automobil, Ameriku i dvojicu autora koji su se upoznali svega dva meseca pre nego što su seli u isti Jugo? Film „Yugo ide u Ameriku“, dokumentarni road movie Filipa Grujića i Alekse Borkovića, koji od 3. septembra stiže u domaće bioskope.

Njih dvojica, sa još par prijatelja, su tokom 50 dana prešli više od 10.000 kilometara, od Njujorka do Los Anđelesa, kroz više od 20 američkih saveznih država. Na putu ih je, očekivano, najviše iznenađivao i najviše problema zadavao upravo Jugo. Kvarovi su im menjali rutu, planove i tempo putovanja, a ono što je trebalo da bude avantura preraslo je u priču o prijateljstvu, Americi, Jugoslaviji, nostalgiji i tome ko zapravo odlučuje šta je „dobro“, a šta „najgore“.

„Yugo ide u Ameriku“ ima više od 80 sati snimljenog materijala do filma je došlo tek posle dugog procesa montaže. Kako su sami govorili, film su praktično pravili iznova, sve dok nisu pronašli njegov konačni oblik. Zanimljivo je i da se na ekranu vidi dvojac koji deluje kao da se poznaje godinama, iako su se Filip i Aleksa upoznali tek dva meseca pre puta. Filip Grujić je pisac, dok je Aleksa Borković direktor fotografije, a upravo je njihova različita autorska perspektiva postala jedan od važnih elemenata filma.

Sa njima smo razgovarali o tome kako je izgledala priprema za put koji gotovo da nije mogao da se isplanira, šta su sve doživeli tokom 50 dana u Jugu, kako je od 80 sati materijala nastao film, kako su stigli do kultnog američkog dokumentariste Džona Vilsona koji je napisao recenziju za njihov film i kako se prijateljstvo gradi kada sa nekim provodite gotovo svaki dan na putu.

Za početak, ovaj film već neko vreme putuje po festivalima, ima svoj život, ljudi ga gledaju širom sveta. Šta ste vi novo naučili o svom filmu nakon komunikacije sa ljudima koji su ga gledali?

Aleksa Borković: Evo, danas sam shvatio da neke osobe taj film vide isključivo kao našu jako dobru avanturu koja je topla i zanimljiva. Osećaju da mnogo više informacija o samom procesu izvoza mogu da pronađu na Guglu za pet minuta, ali im je jako drago što putuju sa nama, što smo se nekako dobro osećali i zabavili tokom tog puta, a onda im dali film o tome.

Filip Grujić: Jeste, ali ja sam kroz projekcije koje smo imali u Kopenhagenu, a sada i kroz ovu regionalnu turneju – Hrvatsku, celu Bosnu, Crnu Goru, Kosovo, Srbiju, Sloveniju, Makedoniju – shvatio koliko je zanimljivo da ista mesta izazivaju istu vrstu topline kad god se pojave u filmu. Gde god da smo, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego, čini mi se, čak i u Danskoj, na premijeri, reakcija je ista.

Meni je posebno zanimljivo koliko zapravo jedan takav automobil može da bude povezan sa odrastanjem ili životima starijih ljudi, ali čak i sa generacijama koje ga nikada nisu vozile. Imali smo rasprodate projekcije sa tinejdžerima, što je bila najluđa projekcija, gde su ljudi rođeni 2005, 2006, 2007. ili 2008. godine. Oni se stvarno nikada nisu ni vozili u Jugu, ali im nešto znači automobil koji je proizveden pre 45 godina.

Ne znam da li im znači na nivou: „Bili smo velika zemlja koja je proizvela automobil“, ili im pomaže da bolje razumeju starijeg brata, ujaka, strica ili tatu. Možda im je smešno jer je jednostavno apsurdno i drugačije od svega što postoji danas. Ali meni je možda najlepše to što je humor apsolutno, u tačku, isti u svim zemljama bivše Jugoslavije do sada.

Ovo jeste film o Americi, ali koliko i o Americi, toliko je i o Jugoslaviji. Pa ajde prvo toga da se dotaknemo. Šta vas je privuklo da pričate o Jugoslaviji? Pogotovo što ponekad deluje da svaki put kada se pomene Jugo u filmu, kao da se misli na Jugoslaviju.

Filip Grujić: To što kažeš je i danas tako. U Švajcarskoj, odnosno u germanskim zemljama, Jugo je trenutno pežorativan termin. Za osobu sa ovih prostora. U Beču je isto tako. Postoji čak i jedna šala koja povezuje Jugo sa markom heftalica. Jugo je i dalje pežorativan termin za neradnike, divljake, varvare, grube i glasne ljude, za ljude koji će da ti pomute sistem i ukradu devojku.

Ali jako je zanimljivo što bi se neki naši ljudi kroz sve te reči zapravo pohvalili.

Filip Grujić: Upravo zato kažem da je to dvosmerno, odnosno dvostruko. Mi smo tu priču i počeli od toga. Ako si rođen devedesetih u Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji, pa SRJ, navikao si od detinjstva na redove na pasoškim kontrolama, na zakonske regulative prema Evropskoj uniji ili prema zemljama u koje ideš, na to da ti za nešto treba viza, a za nešto ne treba.

Odrastali smo uz tu titulu „najgori“. Jednostavno, dođeš i treba da se pravdaš za sve. Dođeš i treba da se izvinjavaš za nešto što se dogodilo pre nego što si se uopšte rodio.

Ta titula te vremenom umori. Mislim da kod ljudi izazove neku vrstu besa i revolta. Onda zaista možeš da postaneš „najgori“ u nekom trenutku, jer........

© Danas