Kakvi smo nekad bili, a kakvi smo sad?

Koliko se pogrešnosti o našoj prošlosti prosipa, bez znanja i bez dobre namere? Koliko malicioznih neistina i naopakih tumačenja o onom što se u našoj istoriji zbilo? Koliko besmislica, ukalupljenosti, zluradosti?

Čuju se takve koještarije od svakojakih pametnjakovića iz nama susednih država i dojučeranjih sunarodnika. Poplava klasičnih antilogičkih inverzija: Projektovanje današnjice u prethodno doba. Ima toga i kod nas. Na pretek.

„Kod Srba nikad i ništa nije valjalo. Oni su oduvek bili prokleti nacionalisti, hegemoni i ugnjetači drugih. Opsednuti svojom veličinom i bolesnom ambicijom. Tom svojom opsesijom o Kosovu, kosovskim mitom i svojim neprikosnovenim pravom na tu teritoriju.“

A sa druge strane odjekuje:

„Kosovo je srce Srbije!“

Horsko pevanje u dva glasa. Same old story. Godinama, decenijama.

Prst pravo u oko

No, da li je baš tako? Ili je malko drukše? Postoje li, može biti, primeri srpske introspekcije, samokritike i samoironije? Ono što se u naše vreme proglašava svetim možda nije tako proglašavano pre jedno veka i duže?

Evo jednog književnog odlomka jednog viđenog Srbina od pre ravno sto dvadeset pet godina. Ova pričica objavljena je u Beogradu davne 1901.

„(…)Kako bi bilo kad bi sad ustao Marko Kraljević pa da dođe k tebi?

To već ne može da bude, veli seljak.

– Al’ baš kad bi došao, što bi ti radio?

Zvao bih ga da mi pomogne da okopam ovaj kukuruz, našali se seljak.

Al’ kad bi te on pozvao na Kosovo?

More, ćuti, brate slatki, kako te Kosovo snašlo! Nemam kad da odem u čaršiju da kupim soli i opanke deci. A, vidiš, nema se čim ni kupiti.

Dobro, brate, ali znaš li ti da je na Kosovu propalo........

© Danas