Odavno se spremam da napišem neko slovo tzv. Vojsci Srbije. O njenom komandnom kadru, to jest vrhuški. Ona blamaža od prošle subote dala mi je idealan povod. Gledali smo pad na dno dna. To je bila tragikomična demonstracija tehničke sile u slavu ovdašnjeg uzurpatora vlasti i samoproklamovanog vrhovnog komandanta.

Vlast mu je ozbiljno uzdrmana višemesečnim protestima pobunjenog naroda, tako da se ispostavilo neophodnim pokazati da je vojska uz njega. Njemu odana i njemu potčinjena. I vojni vrh se poslušnički odazvao. Doživeli su poniženje na koje su sami pristali.

Čovek u oficirskoj uniformi ne može niže pasti. Ovima sa šapkama i epoletama, očito, i čin i tradicija malo znače. Minimalno. Zanemarljivo. Nije vredno pomena. Nesravnjeno im je važnije da se dodvore prvom čoveku Srbije, da mu sede uz skute i ruku mu celivaju. Uz naklon do zemlje, podrazumeva se.

Srbija već dugo nema vojsku. Pravu vojsku. Ovo što postoji i tim se nazivom imenuje, to je interesna grupa, to je skup profitera i ulizica. Razmaženih i raspojasanih što uživaju u privilegijama, raskoši i neradu.

Pod onim prethodnim nazivom vodili su četiri rata, sva četiri građanska, i sva četiri izgubljena. Gurali su ispred sebe golobradu omladinu, neuke regrute, dok su oni sedeli u sigurnoj pozadini uz rakijicu i meze. I ponekog pečenog vola.

Zatim su, najviđeniji među njima, na sve moguće načine izbegavali suočenje sa svojom odgovornošću pred Haškim tribunalom. Kukali su i plakali umesto da uzdignutog čela brane svoje odluke i svoje vojnike. Bar su toliko dugovali onima što su pod njihovom zapovešću ginuli. Ali ne! Oni su proglasili svoje blagoutroblje za najviši nacionalni interes.........

© Danas