Odavno se spremam da napišem neko slovo tzv. Vojsci Srbije. O njenom komandnom kadru, to jest vrhuški. Ona blamaža od prošle subote dala mi je idealan povod. Gledali smo pad na dno dna. To je bila tragikomična demonstracija tehničke sile u slavu ovdašnjeg uzurpatora vlasti i samoproklamovanog vrhovnog komandanta.

Vlast mu je ozbiljno uzdrmana višemesečnim protestima pobunjenog naroda, tako da se ispostavilo neophodnim pokazati da je vojska uz njega. Njemu odana i njemu potčinjena. I vojni vrh se poslušnički odazvao. Doživeli su poniženje na koje su sami pristali.

Čovek u oficirskoj uniformi ne može niže pasti. Ovima sa šapkama i epoletama, očito, i čin i tradicija malo znače. Minimalno. Zanemarljivo. Nije vredno pomena. Nesravnjeno im je važnije da se dodvore prvom čoveku Srbije, da mu sede uz skute i ruku mu celivaju. Uz naklon do zemlje, podrazumeva se.

Srbija već dugo nema vojsku. Pravu vojsku. Ovo što postoji i tim se nazivom imenuje, to je interesna grupa, to je skup profitera i ulizica. Razmaženih i raspojasanih što uživaju u privilegijama, raskoši i neradu.

Pod onim prethodnim nazivom vodili su četiri rata, sva četiri građanska, i sva četiri izgubljena. Gurali su ispred sebe golobradu omladinu, neuke regrute, dok su oni sedeli u sigurnoj pozadini uz rakijicu i meze. I ponekog pečenog vola.

Zatim su, najviđeniji među njima, na sve moguće načine izbegavali suočenje sa svojom odgovornošću pred Haškim tribunalom. Kukali su i plakali umesto da uzdignutog čela brane svoje odluke i svoje vojnike. Bar su toliko dugovali onima što su pod njihovom zapovešću ginuli. Ali ne! Oni su proglasili svoje blagoutroblje za najviši nacionalni interes. Najveću vrednost. No, kad su za odlazak u Hag masno plaćeni narodnim novcem, kad su im obezbeđeni privatni avionski letovi i advokati........

© Danas