Bio je Vidovdan. I prošao je. Već viđeno. Impozantan broj naroda, govori zadojeni nerealnim nacionalizmom, represija policije, ulični sukobi, povređeni građani.

Ultimatum studenata, očekivano, neispunjen. Niti su raspisani izbori, niti je raspušten „Ćacilend“. Niti će. Kome dosad nije bilo jasno, posle ovog bi mu moralo biti: policija isključivo brani režim i nastaviće to da radi. Batinaće protivnike režima gde god ih nađe ili presretne. Policija je bila i ostala poluga u rukama vlasti. U rukama jedinog ovdašnjeg vlastodršca. NJegova udarna pesnica. Rekao je: „Biće primene sile“ i desilo se. „Ćacilend“ je neprikosnoven kao što je neprikosnovena njegova moć. Dozvolili smo mu da se raspomami. Posledica je morala biti po nas veoma negativna. To je osnovna zakonitost političke borbe protiv despotije.

Svesno ili nesvesno, išlo mu se niz dlaku. Znalo se da će batinati, znalo se da će provocirati, znalo se da zahteve neće ispuniti. Ali, stiče se utisak, da plan kako na takav njegov stav reagovati nije smišljen. Nekmoli razrađen.

Ovakav studentski zaokret udesno, po mom skromnom sudu, nije bio pametan. Nije ni utemeljen. Ne čuh ništa novo, ništa originalno. Izgovoreno sa bine na Slaviji već je mnogo puta ponovljeno, žvakano i prežvakavano. Uglavnom ne odgovara ni istini, ni realnosti. Opet je najređe upotrebljena reč bila demokratija, dok je svaki govornik više puta pominjao Kosovo. Praznoslovlje. Floskula. Iluzija.

Jedan od oratora vratio nas je u doba nacionalnog romantizma tvrdeći da je spoljašnje oslobođenje pretpostavka unutrašnje slobode. Još su naši liberali sredinom devetnaestog veka uspostavili princip po kom su „unutrašnja i spoljašnja sloboda dve strane jedne medalje“. Nedugo zatim, Svetozar Marković je obrnuo stvar za........

© Danas