Ova priča nije o Srbiji. Nipošto nije. Daleko bilo, pu, pu. Ako bi se, poštovanom čitaocu, kojim pukim slučajem, učinilo da je o Srbiji, uveravam ga da mu je utisak apsolutno pogrešan.

Ova se priča događa u jednoj udaljenoj, ostrvskoj zemlji, okruženoj nepreglednim vodama što je razdvajaju od ostatka civilizovanog sveta. NJeni stanovnici su, otud, osuđeni da žive usamljeni, prepušteni zlovolji svojih vlastdoržaca od kojih nijedan nije bio odan njihovim interesima. Povremeno su se bunili, jogunili, organizovali proteste, barikade i blokade, ali uzalud.

Nekrunisani kraljevi ove zaboravljene zemlje menjali su se, doduše, ali se sistem vladanja nije menjao. Stranci u ovu zemlju dolaze po pozivu njenog predsednika ne bi li iskoristili prirodna bogatstva za kojima su potrebiti ili da bi zapošljavali tamošnju jeftinu radnu snagu za svoju što jeftiniju proizvodnju. Ne zove li se to eksploatacija radničke klase?

Stanovnici ove zemlje malo poznaju spoljašnji svet. Zato njihov predsednik putuje širom Zemljine lopte, novonabavljenim skupocenm avionom, u njihovo ime. Potom im pripoveda o svojim susretima sa tuđim državnicima i svom prijemu kod njih, gostoprimstvu i počastima koje je doživeo.

Ko se boji vuka još, tri za groš…

Taj predsednik nije običan predsednik. Nije osoba proistekla iz političkih krugova, uglađen i rafiniran. Ne! Naprotiv! On se gadi te licemerne etikecije što se naziva pristojnost. On je čovek sa dna kace. Bolje rečeno, iz jednog naročitog dela društva. Najnižeg i najmarginalnijeg. On je, naime, odrastao i stasavao uz navijačke, nasilničke grupe što u ovoj zemlji godinama žare i pale. Njih fudbal ne zanima, dočim im je rušilaštvo omiljen sport. Preziru školu i nisu je redovno pohađali. Šta će im. Gnušaju se knjige i znanja. Ne vole intelektualan napor i vešto ga........

© Danas