Imaš otprilike 13 godina kada ti se prvi put, u tvoj i dalje nedovoljno razvijen prednji mozak tinejdžera, usukaju stihovi, u desetercu opevani:

„Care Lazo, čestito koleno,

kome ćeš se privoleti carstvu?

Ili voliš carstvu nebeskome?

Ili voliš carstvu zemaljskome?“

Za one koji ne znaju, a verujem da ih je malo, posle par versi car više nije živ, svoj sušti smisao podario je carstvu nebeskome, a srpskome narodu svetu zemlju, krvlju natopljenu.

I tako kreće prvi čin spore, skoro pa nevidljive, višegodišnje indoktrinacije koju ni godine suočavanja sa stvarnošću ne uspevaju sasvim da speru. Svaka tvoja godina života obeležena jednim: pre, pa tokom, pa onda ona umetnuta o najvećem junaku za kog ne znamo ni da li je postojao, pa posle. Ubrizgavaju ti odmerenu količinu svake nedelje, bocu po bocu, Lazara po Lazara, gavrana po gavrana. Nakon otprilike pet godina infuzije patriotizma, pošalju te na test da provere nivo Marka u krvi, i spreman si, možeš da zakoračiš u svet znajući tačno kako je izgledao onaj pre 637 godina. Imaš sreće ako znaš i poneku anegdotu. Kako je Sava Mrkalj završio u ludnici, koliko je Kopitar imao para, kako ženu treba “biti i hraniti”.

Srbi i Albanci sa KiM različito o studentskom memorandumu: Za prve idealistički dokument, za druge najdirektnija dijagnoza za........

© Danas