Za Vidovdan je zakazano da se vidimo. Tako će i biti: gde god bili tog dana, bićete viđeni u svom prirodnom ambijentu, u skladu s duhom i razumevanjem sveta. Gde tad vidite sebe, to isto želite i drugima. Cigla ste u zidu te kule. Nije to Dan D, to je samo jedan od onih dana kojima se do Dana D stiže, ili ne stiže. Kako je to neko lepo sažeo: dođite ili nemojte, samo ništa ne objašnjavajte.

Važna rečenica, zato što smo uveliko ušli u objašnjavanja, a to nije disciplina u kojoj briljiramo: Srbin će radije da zapati paranoidnu šizofreniju kao fabriku za proizvodnju izgovora nego da prizna i prihvati realizam koji mu je mučan; a zanimljivo, ta kvaziparanoja uvek neobično liči baš na narative koje plasira režim, kao da ih dvorski štab kroji baš po meri mentaliteta, baš da nam budu udobni. A mi smo ovde na pragu da te svečane bele košulje sa sebe već jednom skinemo, to radimo već skoro osam meseci; ono što osećate na leđima, to je zatezanje čvora na dugim rukavima što se vezuju pozadi, osećaj koji mami svojom poznatošću, stokholmski sindrom koji dahće u uvo: ma pusti, samo pusti, dokle više ovako, toliko smo puta izašli na ulicu, a najveće zlo koje nas je posle Turaka zajahalo, zamisli, još nije palo, možda je vreme da se smorimo – i da kažemo: to je zato što se smorio ovaj do mene, i onaj tamo, i ona onde, pa ajd i ja. Neka kradu, nek........

© Danas