Smisao strašila je da izgleda kao čovek. S te, identitetski lažne pozicije, ono brani njivu – tako što plaši oblike života nesposobne da dokuče kako je to tu tek odelo na kako-tako sklepanom postolju, ukopanom u mestu. Onog trena kad vrane jednom provale da strašilo ne mrda – takoreći, da nema kud iz tačke gde ga se uglibilo – trik više ne prolazi, a izgleda da se vest brzo i širi.

Situacija bi bila još zanimljivija kada bi se zamislila njiva na koju se strašilo samopostavilo, u dosluhu s vranama i još svakovrsnim štetočinama – ne bi li teralo vlasnike da sa svog poseda odu, ili da bar ređe razmišljaju o činjenici da je to tu njihova zemlja. Zvuči poznato, je l’ da. Neko će reći: ali nije se postavilo samo, u tome je sav naš bol. Mi smo to dozvolili. Istina je, međutim, da nizbrdno mentalno ponašanje tiranina ovdašnjeg ne dozvoljavaju ni Ustav, ni zakoni, čak ni njegove pristalice koje ne žive u loju kao najlojalniji – a naročito ne dozvoljavamo svi mi ostali, koji nikad nismo bili zainteresovani da nas njegova otrovna milost privileguje. I tako se zgodilo da se strašilo zgadilo praktično svima osim onima s kojima se trampio za smisao: toj ekipi on daruje društveni položaj koji ni po jednom realnom kantaru ne zaslužuju, a ekipa njemu........

© Danas