Stoti broj Radara (čestitam, prijatelji!) doneo je iznenađenje: autobiografsku knjigu Katarine Petrović, narodne heroine iz Valjeva. Žene koja je narodu vratila veru u policiju (dobro, da ne preterujemo: u pojedince iz policije) – a toj istoj policiji, bar kako vele postupci koji se protiv Kaće vode, povredila ugled.

Definicija fantomskog bola: kada ga osećaš u delu tela koji više nemaš; Ministarstvo unutrašnjih poslova tako nekako oseća ugled. Reč je, kao što čaršija i te kako zna, o pukoj odmazdi koju ovaj sistem priređuje svakome ko revnosno obavlja svoju dužnost, a u ovom slučaju s posebnom sladostrašću, jer umalo da jedan nedodirjivi kum bude dirnut rukom pravde zahvaljujući Katarininom držanju do uniforme koju s ponosom nosi, shvatajući svoju zakletvu ozbiljno. Promocija ove knjige bila je jedan od onih trenutaka kad se knedle u grlu nose dostojanstveno, jer uprkos svemu što nam je ovaj režim uzeo – po takvim danima znamo i šta nam je, mada nevoljno, dao: NAS.

Već iz čitanja odlomaka, koje nam je srčano pročitala divna Jeca Stupljanin, zapazili smo jedno: Kaća je svoju priču napisala u trećem licu. Slušajući, zapitao sam se da li tako sad jedino može: da li nam treba da se odaljimo od sebe da bismo sišli u sebe. Nema se kad stisnuti pauza na daljincu događaja, pa pogledati sebe sa strane; svi prosto guramo kroz ovo, ližemo rane u hodu, ne pitamo se šta je od nas uopšte ostalo – jer u ono što nas tek čeka ne ide se s kusurom sebe. Niko nije umoran, iako svi jesmo. Ali Katarinino iskustvo nije svačije. Ono,........

© Danas