Leto u regionu tradicionalno je rezervisano za festival desnog: godišnjice Srebrenice i Oluje, događaja na čiju spomenu bi svima trebalo da se stisne utroba, nakon čega bi bilo katarzično kolektivno se isplakati i nanovo skupiti snagu da se ruka pruži i ožale sve nedužne žrtve – ne budu to, nego budu dani kada desničari podsete sve ostale koliko su ratne sekire plitko zakopane i lako izronjive.

Ove godine, sunčane desne svetkovine posebno su žive u svom parazitizmu na mrtvima: u Hrvatskoj je održano koncertno nešto što se uveliko smatra najvećim profašističkim skupom u Evropi, gde se pola miliona ljudi okupilo da se razgali uglazbljenim ustaštvom; u Srbiji, na Ćacilendu je stajao – možda i sad stoji – natpis: „Blokaderi, Srbi nisu genocidan narod“ (pošto „blokaderi“, je li, baš tvrde da jeste). Na marginama svega toga, u Beogradu dvodnevno gostuje predstava „Cvetovi Srebrenice“, na mala vrata, gotovo krišom, jer samo tako može. U gledalištu, naravno, nema nikoga ko bi zapravo morao da je vidi, ali to mu je to: ko odbija da vidi Srebrenicu kao takvu, odbija da je vidi i kroz pozorišni komad. Momentum je inače vazda desnoplodan: generalna svetska stočnost daje alibi domaćim odmicanjima od ljudskosti, nećemo valjda da se poljudimo baš mi i baš sad, kad se globus nagnuo na stranu bezdušne podrške masovnom........

© Danas