Ulaženje u likove sastavni je deo bavljenja pisanjem – i solidno težak, iako je reč o ljudima koje si sam izmislio. Van književnosti, u stvarnoj stvarnosti po kojoj tavore stvarni ljudi, tim se poslom bave psiholozi. To će reći, „nisam stručan, ali mogu da pogledam“ – sledi slobodna analiza lika koji, na našu žalost, nije plod fikcije. Šta smo to gledali u antologijskom obraćanju od pre nekoliko dana, koji se misaoni tok odvijao ispod tog čela i zašto je čaršiji lakše da zastrašujući prizor poveže s promilima špiritusa. Ne kažem da katalizator nije bilo i piće. Samo mislim da je mnogo značajniju ulogu odigrala supstanca koja se u toj glavi prirodno luči, takoreći gradivno tkivo od kojeg je parazit što nam sedi na životima satkan.

Neću vas daviti opisom onog osmeha koji izaziva ježenje, to je, uostalom, neprepričljivo. Ko je video, pamtiće zauvek. Sladostrašće što se hiljade ljudi, u gradu već zavijenom u crno, to veče lomi pendrecima, što se dešava pravi pravcati lov na ljude, nemilosrdan, duboko nenormalan na svaki način, slike koje osetiš u kostima, jer ih toliko ljudi upravo oseća po kostima – scene koje bi dušu iole nabaždarenu na ljudskost uzdrmale s koje god tačke globusa da stižu, kamoli kad su iz tvoje sopstvene zemlje, po rebrima tvojih ljudi – to Njemu izaziva kez........

© Danas