Muzej devedesetih ima novu postavku: „Devedesete, lično“. Ali posetilac-namernik, oran da je vidi, mogao bi gadno da zaluta. Čime bi zapravo svejedno stigao tamo kud je pošao, samo još živopisnije no što je želeo. Sledi pokušaj uputstva.

Valja, pre svega, radoznalima a neupućenima reći: da, Muzej devedesetih postoji. Potreba za njim ukazuje se očiglednom: laganje sebe u prezentu, kad je stvarno revnosno, uvek se širi na laganje unapred, a isto toliko i na laganje unazad; kao institucije koje čuvaju prošlost od zaborava, muzeji su nešto poput prirodnog neprijatelja organizatorima veleamnezije. Devedesete bole regionalno. Taj bol, da bismo ga nadrasli, traži suočenje – kolektivno koliko i lično. Aktuelna izložba posvećena je ovom drugom aspektu: ljudi iz raznih sfera javnosti, iz cele ex-Juge, među njima i kucač ovih redova, upitani su da prilože nešto svoje, materijalnu uspomenu nabijenu visokom voltažom emocije, te priču o tom predmetu – kratko svedočanstvo o proživljavanju i preživljavanju decenije užasa, te malim stvarima koje su priručno pomogle da se iz zlokobnih kalendara prokrijumčari glava, možda čak i s neobijenim razumom.

Vredi postavku videti, jer ne vide se često komadi intimnih istorija tako živo iščupani iz kolotečine memorije. Na tom mestu možete saznati šta Jergi znači jedan orah sa Sepetarevca; možete videti Koraksove četkice, sredstvo ilustracija i lustracija; Paninijeve sličice reprezentativca Ivana Ergića, s kuriozitetnom greškom da je Šibenik grad u Srbiji; kasetofon Rumene Bužarovske i stranicu s ispisanim ranim stihovima Mirele Priselac Remi; Ana Konstrakta........

© Danas