Desila mi se zanimljiva živa metafora – u zubnoj ordinaciji.

Priča ide ovako. Moj zubar i ja hteli smo da spasemo zub čije je vreme belodano prošlo; šanse za naš uspeh bile su male do nikakve u stvarnosti, ali u teoriji beše neke nekakvosti na koju smo odlučili da zaigramo.

Dočim je situacija dalje napredovala, te smo na kraju ipak morali da priznamo: zub jednostavno mora da ode. Mojim glupim pitanjima šta će doći posle njega, da li krunica, most ili nešto treće, hoće li to držati ili napraviti problem na prvom ćošku kalendara – više nije bilo mesta. To su bile dileme potpuno nebitne za neumoljivu sadašnjost. Zatražim datum vađenja.

Tu postane istinski uzbudljivo: taj zub, to jest okrunjena krhotina zapečaćena plombom, oku je mučan kad se pogleda, ali spolja se ne vidi, čovek bi mislio da me nikakva nevolja od te sorte ne mori kad me sretne, to je tako moglo ko zna do kad; ne lezi vraže, kad smo se odlučili na vađenje, kao da me sopstveni zub čuo – počeo je me boli sve do mozga. Pokrenuo je svu raspoloživu artiljeriju zubobolje, počeo da pravi probleme, otok vidljiv na obrazu, ukratko pokazao pravo lice svoje sušte pokvarenosti, koje se više nije moglo ignorisati.

Nakon neprospavane noći, zovem hitno zubara u sedam ujutru da preduzmemo nešto, makar to bile motorcangle. Odem, sednem u stolicu; zubar mi kaže: vidi, zub........

© Danas