Nedavno smo se uverili da predsednik kućnog saveta naseobine Ćacilend, divlje deponije za odlaganje ljudskog otpada, veze nema o čemu je Brehtova „Majka Hrabrost“ – pošto nam je svoje nemanje pojma razmetljivo izložio javno, što bi rekao Rable: snagom sopstvenog „ja to bolje znam“. Javlja nam se otud da se isto toliko razume i u Poa, ali to svakako nije najveći problem njegovog veličanstva (ć)AcoSrbina. Mnogo je strašnije što se Po razume u njega.

Ima ta priča, naslov može da zavara: „Đavo perverznosti“. Pomislili biste da se bavi krevetnim sklonostima, ali zapravo govori o onim vertikalnim. O sladostrašću padanja. Čovek bizarno očarano pilji u provaliju, kaže dobri Edgar, i premda zna da će se razbiti o stenje, stojeći onamo na ivici litice ne može da prestane nekim delom sebe da razmišlja o tome kakav li je to osećaj. Nešto u tome zastrašujuće je hipnotično: privlačna sila sopstvenog udesa. To bi bila teza, potom sledi ilustracija fenomena. Neki sluga smislio je kako da bez tragova ubije svoga gazdu i nasledi sve; u ona vremena oskudne jedva-forenzike, mogla se uz malo domišljatosti prilično uspešno obaviti nevaljatna rabota.

Nitkov tako i uradi, do te mere valjano da pomisli kako niko nikad, ama baš niko i nikad neće prokljuviti šta je učinio… osim ako on sam ne kaže. I ta uvrnuta moć........

© Danas