Ono što se bliži izgleda otprilike ovako: igra se na male golove, ali se te dve utakmice održavaju na nacionalnom stadionu i sve su tribine pune, i sva je pažnja budna, i sve su oči uprte u ishod. Događaji nesumnjivo važni za izgled svakodnevice na lokalu baš i ne bi bili na radaru velike slike u nekom normalnom sistemu. Jer, hej, pa to se tako i zove: lokalni izbori.

Ali druga je klima otkad imamo posla s čovekom koji u kabinetu verovatno ne drži običnu kartu Srbije nego tablu za Riziko isparcelisanu sve do najmanje upravne jedinice, i dok štreba napamet sve one toponime, po njima raspoređuje „tenkiće“, to jest mini-šerife i okrug-kabadahije, ne bi li se ime igre trajno premetnulo upravo u Neriziko.

Ta je taktika s godinama dosegla apsurdne razmere: sećamo se svi likovanja i hvalisanja kad se u nekim mestašcima ostvari pobeda sa sto odsto glasova, iako svaki pošteni Srbin zna da ne postoji nijedan kafanski sto, nijedan sastanak stanara, nijedna vajber-grupa gde se oko bilo čega svi slažu; ako ćemo sasvim pošteno, zdrava osoba čak ni lične odluke ne donosi stopostotno, nego ima onih pet, deset postotaka što se u nama bune, sumnjaju, preispituju.

Dočim ovi alavci hoće da predstave kako se protivprirodna jednoumna sloga, u veku gde to ne postoji ni u vezi s tim je li Zemlja okrugla, javlja u ljudima jedino kad se pita da li volite........

© Danas