Gostujući u emisiji Glas naroda, kod Milana Milenkovića, jedan gledalac se javio i izneo podatak, da je godišnji budžet u opštini Grocka, za osobe sa invaliditetom 1.000 dinara. Neki odbornici novoformirane političke elite su svi do jednog digli ruku da se ovako nešto usvoji. Dakle, godišnji budžet, za osobe sa invaliditetom su dve pakle cigareta.

Odbornici koji su ovo izglasali samo su zakucali poslednji ekser u sanduk ljudskog dostojanstva.

U Srbiji zvanični podaci sa poslednjeg popisa ukazuju da je registrovano 356.404 lica sa invaliditetom, što predstavlja oko 5,5 odsto ukupnog stanovništva.

Međutim, kada se uzmu u obzir šire definicije invaliditeta – uključujući i one koji se suočavaju s bilo kakvim oblicima poteškoća u svakodnevnom funkcionisanju – neki autori i ranije procene sugerišu da bi taj procenat mogao dostići čak 10 odsto populacije. Ova razlika ukazuje na izazov u definisanju invaliditeta, a ne samo na brojčane vrednosti, već i na to kako se društvo i sistem nose sa različitim nivoima podrške.

Još jedan problem koji se javlja je u tome, što ih zvanična politika, izveštaji, statistike i sl. gledaju kao broj ili procenat, ukidajući im ljudsku dimenziju postojanja. Ono što je najgore, tretiraju ih kao teret kojeg se treba osloboditi.

Počeću od zadate činjenice da se uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima, a osobe sa invaliditetom su svakako najslabiji i najranjiviji članovi društva kada govorimo o učešću u saobraćaju.

U današnjem svetu dostojanstven život je praktično nezamisliv bez prava na slobodno kretanje. Da bi se ovo osnovno ljudsko pravo ostvarilo neophodno je pre svega obezbediti pristupačnost saobraćajne i urbanističke infrastrukture.

Svaki put kada zakoračimo na ulicu, očekujemo da će ona biti utočište sigurnosti, dostojanstva, društvene pravde i jednakih mogućnosti za sve građane. Nažalost, u Srbiji, prava osoba sa invaliditetom ostaju trajno potisnuta i sistemski zanemarena.

Ove osobe, koje su već socijalno i ekonomski marginalizovane, suočavaju se sa svakodnevnim izazovima koji se ogledaju u neadekvatnoj infrastrukturi, nedostatku pristupačnih javnih prostora i neispunjenim zakonskim garancijama za mobilnost, obrazovanje, socijalnu i zdravstvenu zaštitu itd.

U zemlji gde investitorski urbanizam i saobraćajno-urbanističko planiranje služe isključivo interesima krupnog kapitala, osnovna ljudska prava postaju luksuz koji je rezervisan samo privilegovanim slojevima društva, dok su osobe sa invaliditetom ostavljene da se same bore sa sistemskim propustima koji dodatno produbljuju jaz između zakona i stvarnosti.

Osobe sa invaliditetom u Srbiji svakodnevno se suočavaju sa brojnim barijerama koje se ne odnose samo na fizički pristup ulicama, već i na širi društveni kontekst u kome im se uskraćuje mogućnost punog učešća u životu zajednice.

Ovi građani često se suočavaju sa neadekvatnim trotoarima i pešačkim stazama koji su okupirani parkiranim vozilima, nepostojećim rampama i taktilnim stazama, loše organizovanim javnim prostorima, što rezultira ne samo ograničenjem njihove slobode kretanja, već i dubokom socijalnom isključenošću.

Takav pristup, koji ignoriše fundamentalne principe održive urbane mobilnosti ukazuje na to da se društvo ne može osloniti na površno rešenje, već mora temeljno preispitati prioritete u urbanističkom planiranju.

Dok zakoni garantuju pristup obrazovanju, tržištu rada i javnim prostorima, realnost je daleko od idealizovanog pravnog okvira. U svim........

© Danas