Nepostojanje uzročnosti u odnosu okrivljenog prema krivičnom delu mora biti u osnovi odbrane okrivljenog. Sada je svakodnevno, a pod pritiskom pritvora, da se sačinjavaju sporazumi o priznanju krivice iako je sporno da li postoje svi elementi za konkretno krivično delo njegovu pravnu kvalifikaciju (krivica, uzročnost) pa se može govoriti o pravnom nasilju države nad elementima krivičnog dela.

Branilac okrivljenog ne sme da bude posrednik u ovoj trgovini sa javnim tužiocem. On treba da brani branjenika, a ne da posreduje između tužilaštva i okrivljenog.

Sudija je kod nas izgubio autoritet onoga časa kada smo uveli u zakon tzv. tužilačku istragu umesto sudske istrage. Sada je istraga kako je postavljena u zakonu na štetu okrivljenog ali i države i društva. U ime demokratije i vladavine prava čovek je bačen u sferu neprava. Subjektivnost javnog tužilaštva ne sme da ima prevagu nad pravom, a što mu sada omogućavaju sadašnji propisi.

Tužilaštvo može da napravi pravna čudovišta u predmetu kada ni iz čega da pravnu kvalifikaciju za najteže krivično delo. Na tužioca mogu da utiču tužioci iznad njega i ministar pravde ali na sudiju ne, po pravilu on je sam sebi gazda. Zato sudija treba da ima dominantnu ulogu već i u istrazi a ne da bude skrajnut u stranu što je sada slučaj.........

© Danas