Njegova teza iz 1968, na XIV sednici CK SK Srbije, dobila je svoje najnakaznije lice u 2026. godini. Kada jedan ministar izjavi da policija ima pravo da bije, pa čak i da ubija studente, on ne brani javni red. On brani Ćosićev ideal „neobrazovanog seljaka“ od „opasnog građanina“

Srbija je u 20. vek zakoračila sa teškim rancem na leđima, ali ne onim u kojem se nose knjige, već onim u kojem se čuva tapija na usitnjenu parcelu. Godina 1833. nije bila samo godina oslobođenja kmetova pod knezom Milošem; ona je bila godina u kojoj je udaren temelj našeg najdužeg sociološkog paradoksa. Podelom zemlje, Miloš je stvorio slobodnog seljaka, ali je, možda nehotice, abortirao rađanje slobodnog građanina. Na tom parčetu zemlje, egalitarnom ali statičnom, zaleđena je ambicija srpskog društva. Seljak je dobio slobodu da opstane, ali ne i akumulaciju kapitala ili duha da prekorači među sopstvenog atara.

Vek i po kasnije, dok je svet hitao ka tehnološkoj singularnosti, na srpskoj sceni su se u isto vreme pojavila dva čoveka, sličnog društvenog porekla, ali sa dijametralno suprotnim mapama puta. Jedan je odlučio da tu miloševsku među proglasi za svetinju, a drugi da je preleti snagom intelekta.

U maju 1968. godine, dok su studenti u Parizu maštali o „plaži ispod pločnika“, a beogradski akademci tražili „više svetlosti“, Dobrica Ćosić je na XIV sednici CK SK Srbije izgovorio rečenicu koja će postati dijagnoza naše propasti. On je našu neobrazovanost proglasio za našu prednost.

Ministar Bratina kaže da mladi nisu svesni jedne stvari: „Policija može da ih bije i ubije“

Ministar Bratina kaže da mladi nisu svesni jedne stvari: „Policija može da ih bije i ubije“

Iz pozicije „domaćina iz Drenove“, Ćosić je u neznanju video neku vrstu „moralne nevinosti“, zaštitu od „iskvarenog Zapada“. Za njega je neobrazovan seljak bio idealan glineni golub za nacionalne mitove, on je bio „čist“ jer nije imao alate kritičkog mišljenja da dekonstruiše ideologiju. Ćosić nikada suštinski nije prekoračio ogradu kneza Miloša; on je samo pokušao da od kmetovskog mentaliteta napravi državnu doktrinu. NJegova „prednost“ bila je zapravo poziv na civilizacijsku regresiju. Dok je svet gradio kompjutere, on je slavio „vitalnu snagu“ onih koji ne znaju ništa izvan svoje brazde.

Vukota Mastilović: Inženjering kao ultimativna sloboda

U isto to vreme, dok je Ćosić davao ideološku infuziju našem zaostatku, jedan mladi inženjer elektrotehnike sa beogradskog ETF-a, Vukota Mastilović, dokazivao je da se sloboda brani formulama, a ne mitovima.

Vukota je bio proizvod one manjinske, ali dragocene Srbije koja je shvatila da se iz miloševskog blata izlazi kroz sistemsko razmišljanje. NJegova biografija nije samo niz funkcija; to je putanja metka ispaljenog iz provincije pravo u srce globalnog autoriteta. Za njega, međunarodna razmena kroz IAESTE nije bila samo prilika za putovanje, već „hirurška intervencija“ na........

© Danas