U Srbiji, na godišnjem nivou, imamo šest donora na milion stanovnika, dok je taj broj u Hrvatskoj 37, a u Španiji čak 90. Tokom 2025. godine samo 55 odsto pitanih porodica je dalo saglasnost za doniranje organa njihovih najbližih, tako da je u proceduru uvedeno svega 30 donora

S osećajem ponosa sećam se 11. jula 1995. godine kada smo u vremenu sankcija i nestašica, u Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, uradili prvu uspešnu transplantaciju jetre kod bolesnika V. N. sa dekompenzovanom posthepatitisnom cirozom. Čekajući transplantaciju jetre, bolesnika smo tri puta izvlačili iz jetrine kome. U daljem toku, desetogodišnje preživljavanje naših bolesnika sa transplantiranom jetrom iznosilo je 69 odsto, dok je petogodišnje preživljavanje u najboljim svetskim centrima iznosilo od 55 do 85 odsto. Uspešni ishodi omogućili su ulazak Srbije u Evropski registar za transplantaciju jetre (ELTR). U realizaciji programa transplantacija organa tada smo bili značajno ispred Slovenije i Hrvatske.

Za razliku od 90-ih godina prošlog veka, kada su za uspešnost programa transplantacije organa bili dovoljni entuzijazam zdravstvenih radnika, kvalitetno rukovođenje i sveprisutno poverenje građana u zdravstveni sistem, danas je ovaj problem mnogostruk i daleko složeniji.

Ipak, jedan problem se posebno ističe – nedovoljan broj donora (davaoca organa). Tako u Srbiji, na godišnjem nivou, imamo šest donora na milion stanovnika, dok je taj broj u Hrvatskoj 37, a u Španiji čak 90. Tokom 2025. godine samo 55 odsto pitanih porodica je dalo saglasnost za doniranje organa njihovih najbližih, tako da je u proceduru uvedeno svega 30 donora, naspram više od 100 u Hrvatskoj, a koja, pri tome, ima značajno manji broj stanovnika.

Sve ovo svrstava Srbiju među zemlje sa najmanjim brojem transplantacija u Evropi i svetu. Trenutno, oko 600 odraslih bolesnika i 40 dece čeka transplantaciju bubrega, oko 80 bolesnika čeka jetru i od 40 do 50 srce. U tom čekanju, mnogi bolesnici umiru ili odlaze o svom trošku u Tursku ili Belorusiju.

Kako rešiti ovaj, ne samo medicinski, problem?

a) Najbitnija karika, i u ovoj oblasti, jeste edukovano stanovništvo, naoružano empatijom, tolerancijom i usvojenom idejom o zajedničkoj odgovornosti za dobrobit svih. Nažalost, zdravstveno obrazovanje poslednjih godina potpuno su preuzele društvene mreže, a informacije sa društvenih mreža su najčešće površne, jednostrane, pa i netačne. Zato bi centri za promociju zdravlja pri institutima za javno zdravlje (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac) morali da osmisle odgovarajuću kampanju socijalnog marketinga i jačanja poverenja u program transplantacije. Za ovakav rad, sistemski i iskustveno ustrojen, treba obezbediti sve neophodne preduslove: organizacione, kadrovske, prostorne, stručne i materijalne.

b) Svi punoletni građani moraju da znaju da su donori ljudi koji su doživeli moždanu smrt, tačnije smrt moždanog stabla. Oni ne mogu da se probude iz moždane smrti, kao što se to dešava kod komatoznih bolesnika različite etiologije. Moždana smrt je definitivno smrt čoveka. Naime, moždana smrt je trajni i nepovratni gubitak bioloških........

© Danas