Kao i Nikolin najbolji prijatelj Đura u filmu „Mi nismo Anđeli“ i ja sam tragični pubertetlija zarobljen u telu odraslog čoveka, koji je na moju žalost i debeo. To znači da sam se komotno osećao samo kad sam po godinama stvarno bio u pubertetu, kao i u periodu kad su mi deca bila mala, pa su svi mislili da se blesavim zato što sam kul ćale, a ne zato što sam stvarno blesav.

I tako sam jednom prilikom na moru uspeo da nasmejem mog mlađeg burazera Vladu, a on je jedan od retkih likova kome priznajem da je duhovitiji od mene. Više od sat vremena bacao sam klince u vodu sa svojih ramena i izigravao komentatora sa svetskog prvenstva skokova u vodu, koje sam u svojoj uvrnutoj glavi smestio na „Marakanu“. U loži „Marakane“ sedeli su zajedno i zagrljeni zlatne medalje moje dece čekali Vojislav Šešelj i Nataša Kandić. Naravno, moja deca ni danas kad su odrasli srećom ne znaju ni ko je Šešelj, ni ko je Nataša Kandić, ali je Vladi pre recimo dve decenije na moru bio mnogo smešan ovaj zamišljeni prizor, jer je smatrao da takva slika može da se rodi samo u mojoj glavi. Eeee, a bio sam vidovit. Ne, još uvek se Vojislav Šešelj i Nataša Kandić nisu zagrlili, ali na ovim našim prostorima sve je moguće. I sad, takvog mene, bog ili sudbina, smestili su u Beograd, smislili da ja budem advokat i da upoznam neke znamenite ljude. Pridev znameniti shvatite kao rastegljiv pojam, jer to često zavisi od ugla posmatranja. A uglova ima više. Kad omatoriš dobiješ opušten ugao, pa mi se onda pridev znamenit malo izmenio, tako da je danas najznamenitija ličnost u mom životu moja tašta, a ovi o kojima pišem uopšte nisu znameniti, ali jesu zanimljivi. Dobro, neki nisu ni zanimljivi, al nisam ih ja smestio na........

© Danas