U ranu jesen ’87, samo nekoliko meseci nakon sticanja punoletstva, obreo sam se u Novom Mestu u Sloveniji na odsluženju vojnog roka. Vrlo brzo sam razumeo dve stvari. Prva je da je koncepcija „svi smo mi armija“ najveća moguća glupost, a verujem da je stepen moje smotanosti pomogao i mojim sredovečnim oficirima da, nakon više decenija službe u JNA, to shvate. Čovek u životu nije rođen da zna sve, zapravo, svako od nas sposoban je za nekoliko profesija. A ja svakako nisam rođen da budem vojnik. Druga stvar koju sam razumeo šetajući se kao „gušter“ prilikom retkih izlazaka u grad, bila je da vojni rok služim ne u drugoj zemlji, već na drugoj planeti. Ne mislim ništa loše – naprotiv. Vekovni uticaj Austro-Ugarske jasno se mogao videti u ovom lepom, ali od Beograda sasvim drugačijem mestu. Red, rad i disciplina, radnim danom retko si koga mogao videti u kafiću. I izrazito lepe devojke, ali to nažalost nije tema ovog teksta.

Neki momci koji su došli da „oduže dug domovini“ nekoliko godina posle mene nisu imali sreće kao ja. U bezumni rat sa Slovenijom u junu ’91. gurnuo ih je Slobodan Milošević, verovatno u svojoj suludoj želji da bude predsednik SFRJ. Srbija je ratovala sa Slovenijom na čijoj teritoriji nije bilo Srba.

Osim što nismo svi armija, nije postojalo ni bratstvo i jedinstvo, a to su dva osnovna principa na kojima se zasnivala JNA. Kakva koncepcija, takva i armija. Raspala........

© Danas