Za razliku od Bregovićevog junaka što kuka da nema ribu, ja već decenijama Đurđevdan provodim sa onom koju volim. Ove godine u našoj oazi mira sa koje se pruža predivan pogled na najlepše vrhove planine Zlatibor.

Uz jutarnju kafu, dok sam pokušavao da se dozovem svesti (mnogi će reći da to nikad ne uspevam) setih se da je tog dana letnja slava, našeg sveca Svetog Georgija, koga mi slavimo u novembru.

Valjalo bi da danas upalimo kandilo, rekao sam joj, a zapravo sam pričao sa samim sobom. Ali tek večeras stižemo kući. Nema veze, možda da počnem da palim kandilo i poštujem sve običaje kad Prvoslav Perić pretvori svoj velelepni dom u recimo dom za nezbrinutu decu. Ili konačište za roditelje koji dolaze u Beograd da bi im deca primala hemoterapiju.

Đuro Macut kao Mirko Topalović

Možda u sklonište za beskućnike? Siguran sam da bi imao mnogo mogućnosti da, kako čujem, ogromnu vilu na Dedinju, iskoristi za nešto plemenito. Negde mislim da bi i njemu bilo lakše, kako da održava sam toliku kuću… Možda mu se u tolikom prostoru zagubi Džonijev album „Filigranski pločnici“. A da, zaboravio sam, on više verovatno ne sluša Azru, ako ga je Džoni stvarno tužio.

Možda bi mogao da poštujem sve hrišćanske običaje, kad Prvoslav prestane da vređa žene i to u momentu kad nažalost........

© Danas