Uhvatio sam sebe kako po beogradskim ulicama tražim vickasti grafit koji će mi izmamiti osmeh, kao kad sam, sredinom osamdesetih, u zlatno doba srpske kreativnosti i umetničkih sloboda, pročitao nedaleko od Trga republike nečiji ponosni, autokritički lement: „Moga drži samo rđa!“ Nezaboravno! Ili onaj, s početka devedesetih, na zidu preko puta Filozofskog fakulteta koji je aludirao na nepismenost kriminalaca: „Kodžak je moj rodžak!“

U Novom svetu, lišenom istorije koja pamti Praksitela, Leonarda, Mikelanđela i Direra, grafiti su se uzdigli od besnog škrabanja po metrou do prave umetnosti; da to nije preterivanje, pitajte ljubitelje Kita Heringa, Baskijata i Ramelzea. Čar zabranjenog voća pretvara umetnike grafita u romantične junake van sistema, neosedlane likove Marvelovih stripova koji prazne zidove pretvaraju u uličnu verziju Sikstinske kapele.

U Americi, verovali ili ne, zakon štiti intelektualnu svojinu slikara grafita čije je delo – strogo uzev – nezakonito. Jedan poljski fotograf i moja prijateljica, multiumetnica, Izabel Maden napravili su divnu knjigu najboljih njujorških grafita, samo da bi za dlaku izbegli milionsku globu posle tužbe „anonimnih“ uličnih umetnika da su bez naknade koristili njihova dela. Reći ćete: to ima samo u Americi!

Ma kako paradoksalno delovao, slučaj potvrđuje da se u ozbiljnim zemljama umetnost, čak i nezakonita, ulična, shvata ozbiljno. Zar Telonijus Monk, Bad Pauel i B.B. King nisu svirali po parkovima i na ulici u svojoj mladosti da bi sa pločnika otišli pravo u legendu?

Elem, kod nas je sudbina grafita malo drukčija.

Rekao bih da su naši grafiti dobar barometar duhovnog stanja našeg naroda. Nekad smo se hvalili da smo duhovit, vickast narod, pomalo sklon crnom humoru, koji ume da tera šegu na svoj račun i kad mu je najteže. U doba svemoćne socijalističke jugoslovenske države, malo kome je padalo na pamet da ruži „državnu imovinu“ kojekakvim škrabotinama. Tu i tamo, iskrslo bi neko diskretno potsećanje, uokvireno srcem – „Mika voli Micu“ ili „Slavko – JNA, 10. septembar 1965“, kao zamena za tetovažu. Kako smo postajali slobodniji i kreativniji, zidovi su prestajali da budu svetinja. Sećam se iz tih ranih sedamdesetih, ikonoklastičnih vremena u celom zapadnom svetu, jednog dorćolskog grafita koji lapidarno rezimira duhovno stanje naroda: „Boga nema, a država odumire! Šta sad?“

Nisam od onih........

© Danas