U savremenim raspravama o demokratiji, Karl Poper, slavni austrijski filozof i autor dela Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, često se priziva kao autoritet. NJegov paradoks tolerancije postao je gotovo opšte mesto – formula kojom se opravdava povlačenje granica i odbijanje onih čije stavove smatramo neprihvatljivim. Upravo tu, međutim, počinje njegovo najčešće pogrešno čitanje.

Poperova namera nije bila da zaštiti društvo od pogrešnih ideja, već da očuva uslove u kojima se o idejama može raspravljati. Uostalom, nije teško zamisliti društvo u kome tog napora nema. Dovoljno je da budemo okruženi istomišljenicima. Tada nema nesporazuma ni otpora – samo uzajamno potvrđivanje i tiha sigurnost da smo u pravu. Takav prostor deluje stabilno, čak prijatno. Ali upravo zato u njemu izostaje ono najvažnije: potreba da se misli, proverava i preispituje. A bez toga nema ni stvarne promene.

Tu Poper uvodi ključnu razliku.

Neslaganje nije problem – ono je prirodno stanje živog društva. Problem nastaje kada prestanemo da verujemo da se o njemu može razgovarati. Kada razlika više ne vodi ka argumentu, već ka povlačenju. Drugim rečima, granica tolerancije ne prolazi između „ispravnih“ i „pogrešnih“ stavova, već između spremnosti i nespremnosti na dijalog.

Ovakvo razumevanje tolerancije ima dugu intelektualnu tradiciju.........

© Danas