Vremenom, granica između čoveka i funkcije počinje da se briše. Kritika njega postaje kritika sistema. Kritika sistema postaje napad na državu. A napad na državu – napad na sve nas. Tako se vlast više ne predstavlja kao privilegija. Predstavlja se kao nužnost

Izbori su pred vratima. Kampanja ulazi u svoju završnicu, a politička borba postaje sve nemilosrdnija. Obećanja postaju veća, poruke oštrije, protivnici sve opasniji, a granica između političkog nadmetanja i borbe za opstanak sve tanja. U takvoj utakmici više nije najzanimljivije pitanje šta jedan političar obećava. Mnogo je zanimljivije – šta vladar radi da bi opstao na vlasti?

Jer politika nije svet u kojem ljudi uvek postupaju racionalno, časno i u skladu sa principima. Ljudi su promenljivi. Lako zaboravljaju. Više veruju prividu nego suštini. Plaše se gubitka i žele sigurnost. Privlače ih snaga i odlučnost, ali istovremeno ne vole da ih vlast ponižava ili ugrožava.

Vešt vladar to zna. I koristi. Nije dovoljno biti sposoban. Mnogo je važnije izgledati sposobno. Nije dovoljno imati vlast. Potrebno je ostaviti utisak da je upravo vaša vlast garant reda. Nije dovoljno pobediti protivnika. Potrebno je kontrolisati priču o tome zašto je protivnik izgubio. Nije dovoljno donositi odluke. Potrebno je da narod veruje da su one neophodne.

A možda je najvažnije razumeti i da se ljudi ne okupljaju samo oko ideja i nade, već i zbog straha, interesa i osećaja da ih neko štiti. Ako nije moguće biti istovremeno voljen i izazivati strahopoštovanje, sigurnije je da vas se pribojavaju nego da vas vole. Ali postoji granica. Vladar ne sme da dozvoli da ga narod zamrzi. Jer dok strah može da učvrsti vlast,........

© Danas