Sa Svetlanom Broz, prijateljicom (iz) Danasa, pa potom i mojom, velikom čovekoljupkom, poslednjih meseci imao sam intenzivnu komunikaciju. Mrežnu, mejlovima… ređe i telefonski. Razmenjivali smo neke neobjavljene rukopise, konsultovali se o njima, podržavali se ili sugerisali da se štošta promeni, doda…

Nažalost, zbog „obostranih“ ličnih situacija mnogo je bilo prepiske o bolestima, životu i smrti. Jednom sam joj, s dobrim povodom rekao da sam upravo zapisao stih „Život to je dugo mirenje sa smrću“ i da ću napisati pesmu s tim naslovom. Insisatrala je da nipošto od toga ne odustanem. Na vest o njenoj smrti, u rubričici na drugoj strani čiju namenu ponekad, tužnim povodima zloupotrebim za čitulju, napisao sam da ću održati obećanje. I njoj posvetiti pesmu.

I započeo sam ovih dana. Ali, reći će neko da je to rasejanost, senilnost… a ja kažem da je to ipak neko čudo – listajući drugim povodom svoju testamentalnu knjigu, vidim, a zaboravio sam, da je to........

© Danas