Nisam dugo čula u nečijem glasu toliko ljubavi dok priča o poslu.

Onda mi je poslala fotografiju.

Operaciona sala, na licu maska, naočare sa nekim uveličavajućim dodacima, a krvave ruke iznad otvorenog grudnog koša.

Za Tatjanu Vujičić, jednu od retkih kardiohirurškinja u Srbiji, nema dileme oko poziva.

„Najlepša grana medicine je kardiohirurgija. Nikad ne bih mogla da budem, recimo, stomatološkinja, to mi je nekako gadno“, kaže za BBC na srpskom.

„Kod mene u kardiohirurgiji je sve čisto i fino, nema lepšeg osećaja nego kad držim srce u ruci“, dodaje prva kardiohirurškinja u istoriji Instituta za kardiovaskularne bolesti ‘Dedinje’ u Beogradu.

Ne trepćem dok to izgovara. Zamišljam.

Žene biraju pedijatriju i ginekologiju, hirurgiju retko

Prema poslednjoj evidenciji Lekarske komore Srbije važeću licencu za rad ima više o 1.900 hirurga.

Od toga, tek nešto više od 300 su žene.

Najmanje ih je na ortopediji i traumatologiji, neurohirurgiji i kardiohirurgiji.

U KBC ‘Dedinje’ su još četiri specijalizantkinje u oblasti kardiohirugije, ali i pet muških kolega koji se obučavaju da jednog dana uđu u salu za operacije.

U ovoj klinici ima 20 kardiohirurga – muškaraca.

Žene dominiraju u pedijatriji, ginekologiji, opštoj medicini i farmaciji, podaci su Instituta za javno zdravlje Srbije „Milan Jovanović Batut“.

Najveći procenat žena u Sjedinjenim Američkim Državama bira specijalizaciju za pedijatra, ginekologa, dečijeg psihijatra, dermatologa i endokrinologa, podaci su Američke asocijacije medicinskih škola.

Najmanje ih ima na ortopedskoj, grudnoj i opštoj hirurgiji, kao i na neurohirurgiji ili urologiji.

Prema njihovim istraživanjima, žene su više okrenute porodici i deci, i otud veliko interesovanje za pedijatriju i porodičnu medicinu.

„Naši pacijenti neće umirati čekajući na operacije“: BBC u operacionoj sali sa niškim hirurzima

Kako izvesti operaciju nad zdravstvom u Srbiji: Lekari daju devet predloga

Može li država Srbija da zaustavi odlazak medicinara u Nemačku

Tanja Vujičić je utabala stazu drugim mladim doktorkama, što im je veliko olakšanje.

Ona je sama morala da krči put u operacionoj sali kao žena hirurg.

„U našoj klinici, nažalost, nije bilo nijedne kardiohirurškinje pre mene.

„Čula sam da su bile neke devojke, ali se nisu zadržavale“, kaže Vujičić.

Morala je, dodaje, da se tokom studija bori sa predrasudama drugih ljudi koji su se pitali šta će žene u kardiohirurgiji ili hirurgiji uopšte.

„Na poslu je, međutim, bilo drugačije, jer su me kolege mnogo dobro prihvatile i nisam teret osećala što sam žena.

„Neke starije kolege su me savetovale da razmislim o izboru specijalizacije, možda ne zato što sam žena, već zbog težine posla, a možda samo nisu hteli to direktno da mi kažu“, kaže Vujičić, koja je trenutno na porodiljskom bolovanju.

Za hirurgiju je počela da se zanima pred kraj studija, a onda i za kardiohirurgiju.

Najdužu operaciju koju je radila trajala je više od osam sati i to je bila disekcija aorte, a one su ujedno najduže i najteže intervencije.

Razdragano govori da joj se najviše dopalo to što u kardiohirurgiji „nema grubosti“ – sve je delikatno i precizno.

I dalje mi je u glavi njena fotografija.

Više negativnih komentara od kolega, nego od pacijenata

Za razliku od Vujičić koju su saradnici dobro prihvatili, neke njene koleginice iz drugih bolnica i gradova na počecima karijera su se susretale sa mizoginim komentarima, poput:

„Nije ovo posao za ženu“.

Mina Jovanović, hirurškinja iz Beograda, nije očekivala otpor ili neke negativne komentare, ali priznaje da je posle fakulteta „prilično naivno ušla u specijalizaciju“.

„Iako se već osam godina bavim........

© Danas