„Napravili smo old-school dokumentarac, bez naracije, bez ulepšanih kadrova, bez muzike – sirov, direktan, licem u lice. Najvažnije su priča, tema i sagovornici“, kaže u intervjuu za Danas proslavljeni makedonski reditelj Milčo Mančevski, čiji će dokumentarni film „Dobri ljudi“ imati svetsku premijeru na 32. Sarajevo Film Festivalu.

Film, snimljen samo mesec dana posle tragedije u kočanskoj diskoteci Puls, u kojoj je u martu 2025. godine poginulo 63 mladih ljudi, beleži svedočenja preživelih i porodica žrtava.

U razgovoru za Danas Mančevski govori o procesu rada na ovom ostvarenju, odluci da se kao autor povuče u drugi plan, kao i o svom novom igranom filmu „Sestra, brat i šahta“, koji uskoro očekuje premijera na jednom festivalu A kategorije i koji opisuje kao svojevrsnog naslednika jugoslovenskog Crnog talasa.

Zašto vam je bilo važno da snimite film o tragediji u Kočanima?

– Kad neko preživi veliku tragediju, kad gleda smrti u oči, desi se nešto u glavi i u srcu. Misao postaje jasnija, otpadaju suvišni pokreti. Želeo sam da se to zabeleži. Želeo sam i da se direktno zabeleže iskustva ljudi koji su prošli kroz ovaj pakao za koji nisu krivi. Da se ne zaboravi. Često kolektivno zaboravljamo ili pretvorimo sećanja u neverodostojni mit. Puno se priča o ovom događaju, koji nije samo lokalan, ali ne znam dali se dovoljno govori i sluša o onome što se konkretno desilo, na terenu, o onome što su duše ljudi doživele. Želeo sam da njihova razmišljanja, njihovo iskustvo, njihove emocije budu direktno zabeležane. Ovo nije samo dokumentarac, već i dokument. Napravili smo old-school dokumentarac, bez naracije, bez ulepšanih kadrova, bez muzike, sirov and in-your-face – najvažnije su priča, tema i sagovornici. Zato smo se mi, autori filma, povukli u drugi plan. Suština pravljenja filmova je uvek obrađivanje i tumačenje materijala. Svaka je odluka filmadžija uvek nametanje stava samih autora. Biraš parče dijaloga, biraš lokaciju, biraš rakurs, dužinu kadra, muziku, krupni plan ili široki … To je priroda filmskog procesa. Ja sam odlučio da mi ne tumačimo, već da slušamo. Previše je galame, a premalo slušanja. Zato je film licem u lice, bez šminke.

Da li ste na početku rada imali dileme ili strah kako prići ljudima koji su prošli kroz tako veliku tragediju?

– Možda na trenutak, ali sam znao da ako priđem pošteno i otvoreno, ako mi ljudi veruju, ako vide moje dobre namere da ćemo moći da prevaziđemo nelagodnost i krhke trenutke. Emocije su veoma snažne, ali to je to, moramo da se suočimo. Želeli smo i da snimimo film odmah nakon tragedije, dok su sećanja sveža, pa smo počeli sa snimanjem samo mesec dana nakon požara.

Koliko je bilo teško zadobiti poverenje ljudi i da li vas je taj proces........

© Danas