Ko se sve uplašio rektora Đokića? Spisak je podugačak, ali ga možemo podeliti u tri grupacije.

Prva – oni koji imaju lične ambicije, pa samim tim i lične animozitete prema rektoru kao pretendentu za najviše političke funkcije.

Druga – režim koji je dobio rektorovu rukavicu u lice, ona posebno boli jer dolazi od osobe koja iz sistema napada greške koje su preuzele sistem.

Treća – pseudopatriote koje permanentno pokušavaju da ruskim severcem ohlade srpsko proleće i udahnu im sibirski duh koji podrazumeva zamrzavanje, odnosno konzerviranje starih zabluda da bi postale nove prepreke ka modernizaciji i evropeizaciji Srbije.

Ova poslednja grupacija je najzanimljivija, jer se obično predstavljaju kao „tvrda struja“ unutar studentsko-građanskog pokreta, a niko nije tako lak na suzu kao oni kada ne uspevaju da otrpe argumentovanu i opravdanu kritiku. Već pri malo podignutoj temperaturi u javnom prostoru istopi se njihova maska pristojnosti, odmerenosti, racionalnosti.

Status žrtve po principu obaveznosti rezervisan je za te „junake“ i „osvetnike“, teorija sveopšte zavere je algoritam njihovog promišljanja, ne samo zbog paranoidne strukture ličnosti, već da bi njihova uloga žrtve izgledala što uverljivija, što je protivnik snažniji, suroviji, nadmoćniji, njihova žrtva je veća, a samim tim njihov otpor jednak natčovečanskom podvigu.

Orkestrirani napadi na rektora Đokića krenuli su momentom objavljivanja njegove slike sa podignutom pesnicom na otvorenom prozoru zgrade Rektorata ispred nekoliko hiljada okupljenih građana. Neki su napadali Đokićevu pesnicu, neki Đokića u celini, a neki ono što on (može da) predstavlja.

Srpski javni brisani prostor pretvorio se u minsko polje, kretati se njime jednako je suicidalno kao i pokušavati da se bez opreme popnete na Mont Everest. Kada god neko dođe do određene visine ili će početi da mu popuštaju zabijeni klinovi, ili će mu neko preseći konopce ili će se ugušiti zbog nedostatka kiseonika.

Danas se na najbizarnije načine utvrđuje opoziciona ispravnost,........

© Danas