Biti potreban. Imam 90 godina i usamljen sam. Pitam se da li sam bilo kome potreban. Telefon mi zvoni samo kad pojedine firme nude „vrlo povoljno“ neku robu, najčešće posteljinu i „ugodne pokrivače“. Državi sam samo teret. Tri decenije mi isplaćuje penziju. Za nju bi bilo bolje da je jedan usamljeni penzioner manje. Potreban sam joj samo na izborima. Penzioneri su najrevnosniji, ne birači nego glasači. Zaokružuju one koji su pod brojem jedan.

Sinu nisam potreban. Zaposlen je, ima svoj prijateljski krug u koji ja nisam pristao. Nekad sam mu, dok nije stasao, bio potreban. Više nisam. Potrebniji je on meni, kad mi je loše da zove hitnu pomoć i da me prati u Urgentni centar. Ne daj bože te potrebe. Ne volim da dosađujem.

Ne tražim mu ništa. Voleo bih da ponekad navrati, da popričamo.........

© Danas