Tri sedmice nakon što je jedan učenik počinio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja dvoje profesora odlučuje da je ispravna odluka učenike povesti na ekskurziju. Putovanje koje je trebalo da ispuni dječija radost i drugarstvo postaje kontinuitet nasilja i istog obrasca u kojem se mijenja samo žrtva.

Glavni lik i najbolji drugar dječaka, koji je tri sedmice ranije počinio suicid, biva izložen nasilju ponižavanju i dehumanizaciji koja ga u potpunosti mijenja. Film Miroslava Terzića donosi tešku, ali realnu priču o nasilju u školama i van nje, inspirisanu i posvećenu dječacima Aleksi Jankoviću iz Niša i Mahiru Rakovcu iz Sarajeva.

Film je sinoć prikazan u okviru programa 39. Filmskog festivala Herceg Novi, a prošle sedmice i u programu Sarajevo film festivala. O uzrocima, posljedicama i generatoru vršnjačkog nasilja i porukama filma razgovarali smo sa glumcem i producentom filma Branislavom Trifunovićem.

BUKA: Vrlo su zanimljivi kadrovi filma: distancirani, iščašeni, kamera kao da ih samo posmatra iz prikrajka. Je li to naša pozicija, (pasivnog) posmatranja užasa s distance?

Jeste, dobro si to primetio, zato što se ovaj film obraća voajerima, posmatračima. Obraća se onima koji ćute i gledaju nasilje.

Ponavljam to, ali moram opet, zato što je bitno, jer su neke ozbiljne zemlje pristupile tom problemu na jedan drugi način. One su locirale tri grupe dece. Jedni su oni koji vrše nasilje, oni koji su žrtve i posmatrači.

I onda su počeli da se obraćaju posmatračima. Zato što su oni jedini koji mogu da zaustave tu spiralu nasilja. I ako mi okrenemo posmatrače u svoju korist, onda će se nasilje znatno smanjiti, a za to imamo i dokaze.

Naša ideja i želja bila je da se direktno, bez ikakvog pardona, obraćamo ljudima koji sede i ćute.

BUKA: Koliko je, zapravo, tih pasivnih posmatrača i koju poruku film šalje žrtvama nasilja?

Poruka za one koji su žrtve nasilja jeste da nisu sami.

Meni se čini da smo mi ovu temu vratili ovim filmom. Nadam se da ćemo uspeti i da je nekako vratimo u centar zbivanja. Da se razgovara o tome.

I da taj neki dečak ili devojčica koji će to gledati shvati da neko tamo negde o njima misli. I mislim da je to suština, da ne idem predaleko i da ne patetišem sada o tome, ali meni se čini da je ova tema najvažnija stvar trenutno. I da mi, ako smo iole patriote i svako od nas u svim ovim zemljama, koliko voli svoju zemlju, mora da vodi računa o tome šta dolazi.

Postoji ta jedna rečenica u filmu koju baš ja izgovaram, a to je da su nam deca postala sve manje empatična, nedobronamerna, i moj lik kaže: „To nam je budućnost.“

BUKA: Vaša partnerka iz kadra kaže: „Bezdušni su, besni, zli. Svaka generacija je sve gora.“ Je li to budućnost Srbije, ali i Bosne, s obzirom na to da je film posvećen dvojici dječaka iz Srbije i Bosne?

Možda će zvučati radikalno, što može da znači da nije istina, ali ja mislim da je to najbliže istini.

Ja mislim da, ako ovako nastavimo, budućnost svih nas na ovim prostorima je vrlo upitna. Mi nestajemo, svi pomalo, svaka zemlja pomalo, i tu nema više nikakve dileme. Jedan od naših dečaka........

© BUKA Magazin