Evropa je školovala djecu bh. dijaspore u svojim fudbalskim inkubatorima; direktor Reprezentacije im ne nudi novac, nego prezime, djedovinu i osjećaj da je dres porodični dokument

Fudbal na Balkanu nikada nije bio samo sport. To je geopolitika u kopačkama. Sirovi biznis. Emocija koja se prodaje kao zastava, a završava kao ugovor i nacionalni kapital. A u tom blatu punom amaterizma, sitnih interesa i vječne balkanske sklonosti da se veliki poslovi rade malim mozgom, Emir Spahić nikada nije glumio diplomatu. On je bio — i ostao — general. Njegov potpis nije fin. Nije salonski. Nije našminkan za press-konferencije i protokolarne osmijehe. Njegov potpis je oštar i ne ostavlja mnogo prostora za pregovore.

Sjećamo se svi Brazila i historijskog plasmana na Mundijal. Spahić je tada bio komandant odbrane, čovjek koji je u duel ulazio kao da mu od tog jednog uklizavanja zavisi lična karta države. Nije to bila samo igra. To je bio referendum u kopačkama. Još jedan dokaz da Bosna i Hercegovina, uprkos svemu, ipak postoji. Ali ono što Spahić radi danas, iz direktorske pozicije koja mu stoji kao vojni oklop, možda je važnije od svega što je radio na terenu. Manje je spektakularno. Nema uklizavanja. Nema krvavog koljena. Nema sudije koji pokazuje žuti karton. Ali ima nešto mnogo ozbiljnije: strategiju.

Njegova rečenica od prije nekoliko godina........

© BUKA Magazin